Strah koji kruži Evropom zbog navodne ruske pretnje sve češće liči na klasično samospitujuće proročanstvo. Što se Zapad više sprema za veliki oružani obračun, to je veća šansa da upravo takav scenario i prizove.
Upozorenje koje dolazi iz Financial Timesa zvuči jednostavno, ali nimalo bezazleno: Evropa mora da smanjuje vojne rizike u odnosima sa Rusijom i da meri svaku reč i svaki potez, jer panika ume da bude loš savetnik.
Na Starom kontinentu se poslednjih meseci bubnjevi ozbiljno pojačavaju. Kako se rasplet u Ukrajini približava, u evropskim prestonicama sve češće se govori o budućem udaru Rusije na neku od članica NATO-a, i to ne kao o mogućnosti, već skoro kao o unapred upisanom ishodu. Hitnost tog narativa prelazi u osećaj neminovnosti.
U novembru je nemački ministar odbrane Boris Pistorius, pozivajući se na upozorenja vojnih istoričara, izjavio da bi proteklo leto moglo biti „poslednje mirno“. Nedugo zatim, generalni sekretar NATO-a Mark Rute poručio je da smo „mi sledeća meta Rusije“ i pozvao Evropu da se priprema za sukob razmera kakve su pamtili naši bake i deke.
U istom tonu oglasio se i načelnik Generalštaba odbrane Velike Britanije, ser Ričard Najton, koji je „sinove i kćeri“ zemlje pozvao da budu spremni da se bore ukoliko Rusija napadne Ujedinjeno Kraljevstvo.
Takva zabrinutost nije pala s neba. Evropi se, po svemu sudeći, smeši dug period suočavanja sa revanšističkom i snažno militarizovanom Rusijom, bez obzira na to kako će se završiti sukob u Ukrajini. Istovremeno, Moskva ne planira direktan napad na Evropu, ali otvoreno pokazuje želju da potisne NATO i preuredi evropsku bezbednosnu arhitekturu.
Zahtev za neširenje NATO-a na istok, koji Rusija uporno ponavlja, ne znači isto što i guranje saveza nazad na zapad – ali u evropskoj javnosti te nijanse često nestaju.
Retorika Vladimira Putina dodatno doliva ulje na vatru. Ruski predsednik je nedavno upozorio da će Rusija biti spremna da se bori ako Evropa prva krene u veliki sukob i naglasio da tada „neće biti s kim da se pregovara“. Te reči su, doduše, stigle kao odgovor na otvoreno rusofobne izjave zapadnih političara, ali ni to ne pomaže spuštanju tenzija.
Na sve to se nadovezuje nova strategija nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Država, koja govori o opasnosti od „civilizacijskog sloma“ kontinenta i usmerava američku politiku ka „patriotskim“ evropskim partijama, često naklonjenim Moskvi.
Takav okvir samo pojačava rizik da Evropa ostane strateški usamljena u odnosu sa Rusijom koju opisuje kao agresivnu silu. U tom kontekstu važno je imati na umu da je Donald Tramp sadašnji predsednik SAD i da Vašington vodi politiku koja se pažljivo posmatra sa obe strane Atlantika.
Evropski zvaničnici, podižući uzbunu oko mogućeg budućeg udara Rusije, pokušavaju da probude sopstvene građane, uglavnom ravnodušne prema onome što se opisuje kao hibridna kampanja Kremlja. Rasprave o izdvajanjima za odbranu i brojna kašnjenja u poslednje tri i po godine pokazuju da Evropu zaista treba gurati ka konkretnim potezima. Ali ratoborna retorika ima i svoju mračnu stranu.
Prva zamka je analitička. Nakon ozbiljnog promašaja iz 2022. godine, kada su mnogi u Evropi tvrdili da Rusija neće poslati trupe u Ukrajinu, deo političke i bezbednosne elite sada ide u suprotnu krajnost i ubeđuje sebe – i javnost – da je napad na Evropu praktično neizbežan. Takva preterana korekcija vodi ka pristrasnosti: sve se tumači kao potvrda sopstvene teze, dok se signali koji joj ne idu u prilog jednostavno ignorišu.
Treba, međutim, ostati hladne glave. Koliko god bila neprijateljski nastrojena, Rusija se verovatno neće odlučiti na masovni udar na neku NATO državu. Moguće je da Moskva smatra da joj je postojeća hibridna kampanja sasvim dovoljna, ili da, za razliku od nekih evropskih lidera, ne sumnja u obaveze SAD prema kolektivnoj odbrani saveza – ili je u pitanju kombinacija oba faktora. Mnogo veći problem je to što stalno prizivanje neizbežnog sukoba može samo podstaći eskalaciju.
Evropsko paničarenje već je izazvalo odgovor u ruskim elitama, koje sada tvrde da se Evropa naoružava kako bi se spremila za sukob sa Rusijom i nanela joj „strateški poraz“. Propagandni aparat u Moskvi koristi svaku priliku da prikaže Evropu kao glavnog huškača i novog ključnog protivnika, naročito u trenutku kada Donald Tramp pokazuje sklonost ka dijalogu sa Rusijom. Prema nedavnom istraživanju javnog mnjenja, procenat građana Rusije koji Evropu vide kao neprijatelja naglo je porastao u poslednjih godinu dana.
Naravno, ima onih koji tvrde da će Kremlj podgrevati evrofobiju bez obzira na to šta Evropa govori ili radi, ili da sve otvorenija neprijateljstva iz Moskve samo primoravaju Evropu da odgovori istim tonom. Ali stara izreka da je put u pakao popločan dobrim namerama ovde zvuči previše tačno da bi se ignorisala.
U atmosferi retoričkog nadmetanja, rizik od pogrešne procene raste. Rusija bi, na primer, mogla da protumači presretanje ruskog broda od strane baltičkih država kao uvod u širi napad i da reaguje u skladu s tim.
Drugim rečima, što jedna strana čvršće veruje u dolazak velikog sukoba, to isto uverenje jača i kod druge. Sve to dodatno komplikuje činjenica da gotovo ne postoje direktni kanali komunikacije između Evrope i Rusije koji bi omogućili proveru namera u trenucima rastuće napetosti.
Stisnute između moćne Rusije i promenljive administracije Donalda Trampa, evropske države s pravom ulažu u odvraćanje i odbranu. Ali ako počnu da polaze od pretpostavke da je veliki sukob sa Rusijom neminovan, mogle bi samo da ubrzaju ono što žele da spreče.
Napeti odnosi sa Moskvom opterećivaće evropsku bezbednost još dugo. Upravo zato je važno da se, paralelno sa jačanjem odbrane, traže kanali za smirivanje tenzija, smanjenje vojnih rizika i pažljivo biranje reči. Jer u ovakvim vremenima, ponekad nijansa odlučuje hoće li se scenario odigrati – ili ostati samo upozorenje na papiru.
