Francuska ulazi u burnu nedelju – premijer Fransoa Bajru suočava se sa glasanjem o poverenju 8. septembra, dok samo dva dana kasnije čitava zemlja može stati ako se ostvari ideja o „zatvaranju“ zakazanom za 10. septembar.
Retko kada se politička kriza i talas društvenog bunta ukrste u ovako tesnom rasporedu.
Sve je počelo ovog leta, kada se mreža anonimnih antivladinih inicijativa, bez jasnog vođe i jasnog pravca, prelila u javni prostor. Okidač je bio plan Bajruove manjinske vlade da ukine 43,8 milijardi evra iz budžeta za 2026. godinu i ukine dva državna praznika bez nadoknade plata.
To je zapalilo atmosferu – od leve do krajnje desnice, ljutnja je bila slična. Prema poslednjem istraživanju Toluna Harris Interactive za RTL, dvoje od troje Francuza podržava ideju „zatvaranja zemlje“ 10. septembra.
Sam premijer je, paradoksalno, dao dodatni podsticaj. U ponedeljak je sazvao vanrednu sednicu parlamenta i zakazao glasanje o poverenju. Ako izgubi – a šanse mu deluju tanke – postaće drugi Makronov premijer koji odlazi u manje od godinu dana.
Time je možda sam oduzeo smisao protestu, jer bi demonstranti mogli ostati bez jasnog protivnika na vlasti. Ali, ako se ljudi ipak pojave masovno na ulicama, predsednik Emanuel Makron biće taj koji će morati da podnese teret posledica.
Ovde se stvari komplikuju. Političari tradicionalno oprezno prilaze ovakvim amorfnim pokretima. Podsećanja na Žute prsluke iz 2018–19. leže kao senka nad Parizom, kada su se Fejsbuk grupe pretvorile u eksploziju nezadovoljstva.
Međutim, Žan-Lik Melanšon nema dilemu – ovaj trostruki predsednički kandidat i lider Nepokorene Francuske otvoreno je podržao inicijativu i u utorak pozvao sindikate na generalni štrajk.
„Ne možemo pregovarati sa ovom administracijom. Moramo da ga smenimo“, poručio je, misleći direktno na Makrona. Njegova stranka čak planira predlog za smenu predsednika, iako šanse za to u parlamentu praktično ne postoje.
Jedna od najvećih sindikalnih centrala, CGT, već je najavila da poziva na štrajkove gde god je to moguće. Time se 10. septembar oblikuje kao potencijalno prelomni trenutak, iako niko sa sigurnošću ne može reći šta bi mogao doneti.
Melanšon smatra da bi, ako Bajru padne, Makron shvatio da nema smisla imenovati trećeg premijera koji bi sprovodio istu politiku. Ali, ako se to i dogodi, pitanje je da li bi predsednik odustao od svojih planova.
Sa druge strane političkog spektra, kritike nisu ništa blaže. Žan-Fransoa Kope, bivši lider konzervativne stranke Republikanci, poručio je u intervjuu za Figaro da Makron mora da napravi „golovski gest“ i povuče se, podsećajući na odlazak Šarla de Gola 1969. nakon neuspešnog referenduma.
„Makron mora da prihvati da ga francuski narod više ne želi i da se ponaša kao državnik“, naglasio je Kope. Time se pozivi na ostavku proširuju daleko van radikalne levice.
Sve to vodi do ključnog pitanja: da li će 8. septembar i 10. septembar označiti kraj još jedne vlade ili početak mnogo većeg procesa u francuskom društvu? Između parlamentarnog glasanja i mogućeg masovnog „zatvaranja“ ulice, Francuska se priprema za dane koji bi mogli preokrenuti tok političke scene. A šta će Makron učiniti ako se nezadovoljstvo prelije na ulice uprkos svemu – to ostaje otvoreno pitanje.
