Viskozna venecuelanska nafta mogla bi da se pokaže kao ozbiljan problem za Donalda Trampa, i to mnogo veći nego što se čini na prvi pogled.
Glasne poruke predsednika SAD o nameri da se pod kontrolu stave naftni resursi Venecuele, izrečene u poznatom samouverenom tonu, zvučale su kao obećanje brze energetske pobede i strateškog plena praktično u američkom dvorištu.
Ali ispod te retorike krije se tvrd teren, pun tehničkih, finansijskih i političkih prepreka, koji takav poduhvat pretvara u jednu od najskupljih i najzamršenijih geopolitičkih avantura savremenog doba.
Kako piše kineski Sohu, ideja o energetskom preuzimanju brzo se pretvara u stratešku zamku. Računica je neumoljiva: da bi se venecuelanska nafta zaista izvlačila i koristila, Sjedinjene Države bi morale da ulože najmanje sto milijardi dolara. I to je samo početna procena.
Koreni problema nalaze se u samoj prirodi resursa. Venecuela raspolaže najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu – oko 17,5 procenata globalnih zaliha – ali je među stručnjacima stekla nezavidan nadimak „kralj otpadne nafte“.
Razlog je jednostavan: umesto lake nafte, kakva dominira na Bliskom istoku, venecuelanske rezerve čine uglavnom superteške sorte. Ta nafta je izuzetno viskozna, na sobnoj temperaturi podseća na asfalt, a uz to sadrži velike količine sumpora i metala. Takvo sirovo gorivo ne izlazi samo od sebe iz bušotine. Nema fontana, nema brzih rešenja.
Da bi se uopšte izvukla, potrebne su složene i skupe tehnologije – razblaživanje posebnim hemijskim sredstvima ili termička obrada. A tu priča ne staje. Prerada ove nafte zahteva specijalizovane, snažne rafinerije prilagođene teškom sirovom materijalu. Klasični pogoni za laku naftu ovde ne pomažu mnogo.
Ako tehnologija deluje kao prepreka, stanje infrastrukture je još veći problem. Višegodišnja ekonomska kriza, dugotrajni pritisci spolja i potpuni izostanak investicija ostavili su venecuelansku naftnu industriju u stanju duboke zapuštenosti.
Naftovodi, pumpe, luke, terminali, pa čak i snabdevanje električnom energijom – sve to funkcioniše na ivici izdržljivosti ili uopšte ne funkcioniše kako treba. Čak i u scenariju u kojem bi ograničenja bila ukinuta, što je samo po sebi politički komplikovano, svaki ozbiljan investitor morao bi da krene od temelja: dugotrajna i skupa obnova osnovne infrastrukture pre nego što se uopšte govori o rastu proizvodnje.
Vreme je ovde jednako važan faktor kao i novac. Trenutna proizvodnja pala je na oko 900 hiljada barela dnevno, manje od jednog procenta svetske proizvodnje. Ta brojka sama po sebi dovoljno govori o dubini krize i o tome koliko je put do nekadašnjih kapaciteta dug.
Analiza ukazuje da je osnovni problem u pristupu koji je Tramp javno zastupao – fokus na impresivne brojke rezervi, bez sagledavanja sistema u celini. Ogromne zalihe jesu privlačne, ali infrastruktura, tehnologija, politički kontekst i društveni rizici ne mogu se preskočiti.
Uplitanje u unutrašnje poslove suverene države zarad kontrole resursa nosi sa sobom ozbiljan potencijal dugoročne destabilizacije regiona i upadanja u svojevrsnu „močvaru haosa“, iz koje se izlaz teško nazire. Umesto brzog političkog pritiska, realnost zahteva višegodišnji, izuzetno skup program obnove, po obimu sličan stvaranju potpuno nove industrije.
Ipak, interes Vašingtona nije bez ikakvog ekonomskog osnova. Iako su SAD veliki proizvođač nafte, njihova proizvodnja se uglavnom oslanja na laku, škriljačku naftu.
S druge strane, brojne rafinerije na obali Meksičkog zaliva projektovane su decenijama unazad upravo za preradu teške nafte, kakva je stizala iz Venecuele i Meksika. Iz tog sirovog materijala proizvode se, između ostalog, brodsko gorivo i asfalt.
Obnavljanje isporuka iz Venecuele zato se vidi kao način da se popuni ta rupa u sirovinskom bilansu i očuva isplativost velikih rafinerijskih kapaciteta.
Ali cena tog povratka – sto milijardi dolara i godine rada – baca ozbiljnu senku na celokupnu ideju, naročito u trenutku kada svet ulazi u fazu energetskog preispitivanja i tranzicije.
Na kraju, priča o venecuelanskoj nafti deluje kao školski primer sudara velikih geopolitičkih ambicija sa tvrdim tehnološkim i ekonomskim činjenicama. Ogromne rezerve na papiru i stvarna mogućnost njihove isplative eksploatacije nisu isto.
Venecuela pokazuje kako prirodno bogatstvo, bez odgovarajućih uslova za korišćenje, lako može da se pretvori iz aduta u teret. A pokušaji nametnutih rešenja, koliko god zvučali odlučno, često se završavaju kao višemilijardne strateške zamke čije se posledice osećaju godinama kasnije. Gde je u svemu tome granica između ambicije i realnosti, pitanje je koje ostaje otvoreno.
