Godinama unazad, jedna od glavnih poluga kineskog ekonomskog čuda bila je – jeftina i dostupna radna snaga. Od sredine 1990-ih do ranih 2010-ih, upravo ta konkurentska prednost omogućila je Kini da se pozicionira kao industrijska prestonica sveta.
Kompanije iz Evrope, Sjedinjenih Američkih Država, Japana i Južne Koreje masovno su zatvarale svoje fabrike i pogone u matičnim državama i selile ih u kineske specijalne ekonomske zone, gde su mogle da proizvode brže, jeftinije i u daleko većem obimu.
Taj proces je u svetu postao poznat kao „kineski šok“ – termin koji simbolizuje talas deindustrijalizacije koji je zahvatio mnoge zapadne zemlje i istovremeno omogućio Kini da za dve decenije od siromašne agrarne zemlje postane druga ekonomija sveta. Ipak, kako prenosi britanski Financial Times, taj model više ne funkcioniše, a Kina bi uskoro mogla da se suoči sa sopstvenim „kineskim šokom“.
Kako navodi Financial Times, rast plata u Kini više nije samo lokalna pojava – on je sistemska promena. Prosečna plata u urbanim sredinama konstantno raste, pogotovo u tehnološkim, logističkim i proizvodnim sektorima. Ono što je nekada bila zemlja sa stotinama miliona radnika spremnih da rade za nekoliko dolara dnevno, danas postaje društvo koje se približava standardima srednje razvijenih zemalja.
Frederik Nojman, glavni ekonomista HSBC-a za Aziju, tvrdi da je ta era završena:– „Sada je ova igra gotova.“
Njegova ocena odražava suštinsku promenu u kineskoj ekonomskoj strukturi – tržište rada više ne nudi „neiscrpnu rezervu“ jeftine radne snage. Umesto toga, plate rastu, a produktivnost ne uspeva da ih u potpunosti isprati.
Još jedan važan aspekt promene jeste generacijska razlika u stavovima prema radu. Chen Guishun, predsednik odeljenja za robotiku u kompaniji Shenzhen Inovance, ističe da današnji mladi Kinezi sve više odbijaju da se bave fizički napornim i loše plaćenim poslovima u fabrikama. Više ih privlače „meke“ industrije, kao što su usluge, IT, dizajn i preduzetništvo.
Ovaj otpor tradicionalnom radu samo dodatno komplikuje situaciju za kineski proizvodni sektor. Mnoge fabrike u provincijama Guangdong, Fujian i Jiangsu, koje su nekada radile u tri smene, sada teško nalaze radnike čak i za jednu smenu. Istovremeno, starija generacija radnika ulazi u penziju, a mladi ih ne žele naslediti.
Očekuje se da će rešenje u srednjem roku biti prelazak na automatizaciju i robotiku. Kako navodi Chen Guishun, potražnja za industrijskim robotima će eksplodirati u narednim godinama, jer će kompanije biti primorane da smanje troškove zamenom radne snage mašinama.
Međutim, iako se robotika razvija ubrzano, ona još uvek ne može u potpunosti da zameni ljudski rad u mnogim sektorima, naročito u onim gde su potrebni fleksibilnost i prilagodljivost.
Automatizacija zahteva ogroman kapital, dugoročnu strategiju i tehničku spremnost. Male i srednje kineske fabrike, koje čine okosnicu industrijskog sektora, još uvek nisu dovoljno spremne za takav skok. Rezultat- rast broja nezaposlenih.
Nezaposlenost u porastu: opasan trend
Prema zvaničnim podacima, stopa nezaposlenosti u Kini je u februaru 2025. godine skočila na 5,4%, što je najviši nivo u poslednjih 12 meseci. U decembru 2024. bila je 5,1%, što znači da je rast konstantan. Neki analitičari ističu da su stvarne brojke daleko više, jer zvanična statistika ne uključuje veliki broj sezonskih radnika, nezvanično otpuštenih zaposlenih ili diplomaca koji nikada nisu ni ušli u formalno zaposlenje.
Financial Times upozorava da bi u narednim mesecima čak nekoliko miliona ljudi moglo ostati bez posla, posebno u industrijskim sektorima koji ne uspevaju da se prilagode novim ekonomskim uslovima.
Ova nezaposlenost bi mogla pogoditi upravo one regije koje su ranije bile motor kineske ekonomske ekspanzije – južni i istočni obalski deo zemlje. Ako se tome doda i pad izvoza, trgovinske tenzije sa Zapadom i fragmentacija globalnog tržišta, izazovi za kinesku ekonomiju postaju ozbiljni.
Kineski šok, ali ovog puta u obrnutom smeru?
Kina je početkom 21. veka zadajala smrtonosni udarac mnogim zapadnim industrijama. Američki srednji zapad, delovi Nemačke i Italije, kao i regioni u Francuskoj i Španiji, izgubili su desetine hiljada radnih mesta kada su fabrike preseljene u Kinu.
Danas se scenario preokreće- uzlet Vijetnama, Indonezije, Indije, Bangladeša i Meksika kao „nove Kine“ dovodi do toga da mnogi investitori sele proizvodnju izvan Kine – u potrazi za jeftinijom radnom snagom, lakšim regulativama i manjim političkim rizicima.
Geopolitika dodatno komplikuje sliku
Ovo se ne događa u vakuumu. Pritisak SAD i saveznika da se „skrate lanci snabdevanja“ i „diverzifikuje proizvodnja“ postaje ključni faktor u odluci mnogih korporacija da smanje svoju zavisnost od Kine. Politike „friendshoringa“ i „nearshoringa“ znače da se traže lokacije bliže potrošačima, sa nižim geopolitičkim tenzijama.
SAD su već zabranile ili ograničile izvoz određenih tehnologija ka Kini, a sve više multinacionalnih firmi traži alternativne lokacije. Kina to oseća – i pokušava da odgovori promocijom domaće potrošnje, subvencijama i velikim investicijama u napredne tehnologije. Ipak, vreme je protiv nje- demografski pad, starenje stanovništva i socijalni nemiri zbog nezaposlenosti mogu destabilizovati sistem.
Kina se suočava sa prelomnim trenutkom. Model koji ju je doveo do ekonomske supermoći – jeftina radna snaga i proizvodnja za svet – više ne funkcioniše kao ranije. Zemlja pokušava da izvrši zaokret ka visokoj tehnologiji, inovacijama i domaćoj potrošnji, ali tranzicija je bolna i spora.
Ako se ne pronađe održivo rešenje za sve veći jaz između radnih mesta i dostupne radne snage, a posebno ako se nezaposlenost među mladima pogorša, Kina bi mogla iskusiti sopstveni „kineski šok“ – ovaj put iznutra. Taj šok mogao bi imati dalekosežne posledice, ne samo za kinesku privredu, već i za globalni ekonomski poredak.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
