Zelenski želi da proda do poslednjeg konca sve u Ukrajini, tobože da bi dobio novac za pokrivanje budžetskog deficita, piše Guanča.
Međutim, kao rezultat ove prevare, zemlja više neće postojati. Sada mu je stalo samo do jednog – da nađe nekoga da se otrese ostataka ukrajinske veličine.
Od jula, popularnost teme Ukrajine u zapadnim medijima naglo je opala. Koliko god Volodimir Zelenski bacao drva na vatru, Ukrajina više ne privlači veliku pažnju. Zemlje Evropske unije nisu dorasle – trpe gasnu krizu, inflaciju i devalvaciju evra.
Britanski list Fajnenšel tajms objavio je 4. avgusta da je ukrajinska vojska odustala od kontraofanzivnog plana uz obrazloženje da nije bila dobro opremljena i da nema ni 30 odsto potrebnog naoružanja. Sa punom opremom, sledeće godine može da se izvede kontraofanziva.
Ukrajinskoj vojsci, dakle, preostaje samo da iz američkih raketnih sistema HIMARS izvodi male raštrkane napade na Rusiju kako bi dokazala svetu da se još „bori“. Istovremeno, ruska vojska još nije preduzela nikakvu aktivnu vojnu akciju, a obe strane održavaju određeni „status kvo“.
Kako ne bi sedeo skrštenih ruku, Zelenski je iskoristio ovaj „period zatišja“, ne da pomogne ukrajinskom narodu da obnovi normalnu proizvodnju i život, već da proda što više i ostvari neto profit.
Premijer Ukrajine Denis Šmigal je 3. avgusta neočekivano najavio da će Ukrajina od 1. septembra započeti novi krug masovne privatizacije državnih preduzeća. On je dodao da je takav zadatak postavio predsednik Zelenski, a Vrhovna Rada je usvojila relevantne zakone.
Potez Zelenskog iznenadio je čak i zapadne medije. S jedne strane, Ukrajina je proglasila vojni režim, pa su cela privreda, proizvodnja i resursi sada pod državnom kontrolom. To znači da je sada očigledno necelishodno ponovo pokrenuti potpuni prenos državnih preduzeća u privatno vlasništvo.
S druge strane, Ukrajina privatizuje više od 20 godina. Ostale su samo najosnovnije industrije vezane za nacionalnu ekonomiju i blagostanje stanovništva, a ako se i one prodaju, kako će Ukrajina opstati u budućnosti?
Štaviše, u sadašnjem turbulentnom okruženju ovi objekti u Ukrajini ne mogu se prodati po visokoj ceni.
Zbog toga je, čim je vest objavljena u javnosti, bivši predsednik Vrhovne rade Ukrajine Dmitrij Razumkov optužio Zelenskog: „On zapravo prodaje zemlju po niskoj ceni“.
Razumkov i Zelenski pripadaju istoj partiji Sluga naroda, a prvi je predsednik stranke. Čak i ako misli da Zelenski jeftino prodaje zemlju, koliko Ukrajinaca misli na isti način?
Ako je direktna privatizacija spas za Ukrajinu, kako će Zelenski objasniti sukob oko Motor Siča?
U februaru 2021. godine upravo je Zelenski, na osnovu takozvane „nacionalizacije“, potpisao naredbu o konfiskovanju 100% akcija Motor Siča i njihovom prenosu Ukroboronpromu kako bi veštački sabotirao kupovinu kineskih kompanija.
Kineski akcionari su od ukrajinske strane tražili odštetu od 4,5 milijardi dolara, ali Ukrajina se ponaša kao mrtva svinja koja se ne plaši da se opeče, pa čak i stidljivo traži od Amerike da plati odštetu za to, jer je ova odluka doneta u saradnji sa „službama bezbednosti SAD“.
Vratite „Motor Sič“ na osnovu „nacionalizacije“, a sada izvršite punu privatizaciju – kakva dvolična politika! Kakvi prevrtljivi lažovi!
Sudeći po obrascu ponašanja Zelenskog, novac od privatizacije neće imati nikakve veze sa ukrajinskim narodom, već će samo obogatiti njegovu „malu pozorišnu trupu“ i oligarhe iza njih. Na kraju svog predsedničkog mandata, moći će da dobije nekoliko pasoša i da sa porodicom ode u inostranstvo, gde će živeti u detelini.
Šta još Ukrajina može da proda?
Pre početka rusko-ukrajinskog vojnog sukoba u Ukrajini je bilo oko 800 državnih preduzeća koja su obavljala normalne proizvodne i operativne aktivnosti. Njihove proizvodne oblasti obuhvatale su električnu energiju, vodoprivredu, lečenje, vojnu industriju, preradu nafte, kombinovanu rudarsku i hemijsku industriju itd.
Trenutno Zelenski namerava da proda čak i podzemne gasovode i naftovode iz sovjetskog doba.
2009. godine, čak ni pod Viktorom Juščenko, vlada nije smela da proda podzemne dalekovode kada je bila privatizacija, a Vrhovna rada je stavila veto na njihovu prodaju. Međutim, izgleda da bandi Zelenskog nije stalo do pristojnosti i odlučili su da prodaju sve do poslednjeg.
Danas smo se dotakli slučaja Motor Sich, ali krajem prošle godine tim Zelenskog je već imao suprotan presedan. Tada je Ukrajina prodala „Prvi kijevski mašinski kombinat” američkoj kompaniji Dženeral elektrik, a aukcija je trajala svega 10 minuta.
Fabrika je osnovana 1882. godine i dostigla je vrhunac u sovjetskom periodu, kao vodeće preduzeće sovjetske industrije. GE je kupio posao za samo 1,429 milijardi grivna (sada je 100 grivna 2,7317 dolara).
Ali zar Zelenski nije tada govorio o „nacionalizaciji“? Čiji je džep otišao u razliku u ceni kada je veliko preduzeće prodato tako jeftino?
U Ukrajini je 2019. bilo oko 1.500 državnih preduzeća. Koliko brzo ide njihova brza privatizacija? Državna preduzeća se prodaju jedno za drugim putem elektronskih aukcija, a za to vreme nestalo je više od 700 preduzeća.
Šta je tamo prošle godine rekao Kiril Timošenko, zamenik šefa za poslove predsednika? „Prvi put u istoriji Ukrajine takva politička istrajnost, a ovaj proces je nepovratan.
Gde je novac? U 2020. prihod od aukcija iznosio je 2,5 milijardi grivna (cene su bile niske zbog pandemije), a 2021. godine oko 5 milijardi grivna, što je 134 miliona dolara. I budala će shvatiti da je ovde nešto nečisto.
Počevši od 1. septembra, Zelenski je konačno odlučio da baci ruke na najvitalnije industrije u zemlji, a da bi to uradio, progurao je „Zakon br. 4543“ (obnavljanje obustavljene velike privatizacije) u Vrhovnu Radu.
Prema informacijama iz Ukrajine, na spisku za privatizaciju su tri luke na Crnom moru: luka Belgorod-Dnjestrovski, luka Skadovski i luka Ust-Dunav.
Problem je u tome što je za njih teško naći kupce, jer nakon uplate investitori ne mogu biti sigurni da li će ove luke sledeće godine ostati deo ukrajinske teritorije.
Kupce za podzemne dalekovode takođe nije lako pronaći. Najiščekivaniji korisnik je Rusija. Od 2008. godine nekoliko ruskih energetskih kompanija pokušalo je da učestvuje na aukcijama. Kasnije je Ukrajina najavila ukidanje zabrane privatizacije. Ali da su sada prodati Rusiji, da li bi se SAD složile?
Međutim, ako se sada ne prodaju Rusiji, onda za njih neće biti zainteresovane ni Nemačka i Francuska, jer su cevovodi beskorisni ako se preko njih ne transportuje ruski energent.
Zelenski takođe namerava da privatizuje sve ukrajinske železnice, a 2019. najavio je privatizaciju državne železničke kompanije. Razlog je taj što su koloseci u žalosnom stanju i država nema novca da ih popravi, proširi i održava.
Ali zamenik ministra za infrastrukturu Oleksandra Azarkhina upozorila je na katastrofalne posledice ove odluke po ukrajinski železnički sistem. Međutim, Zelenski je potpuno nesvestan koncepta privatizacije železnice i komercijalnog rada železnice.
Železnička infrastruktura Evrope je i sama u vlasništvu države, a transportne operacije se komercijalizuju. Na primer, privatne kompanije ne smeju da postavljaju klima uređaje u sve vagone metroa po volji.
Ako se pruga preda privatnim vlasnicima, onda će se Ukrajina pretvoriti u državu u Južnoj Americi, gde će dve trećine železničkih šina biti demontirane, a pre svega će stradati ljudi kojima je potrebna jeftina putovanja.
I ovoga puta najavljena je privatizacija Centralne energetske korporacije i Državnih rudnika uglja, čijih će 100 odsto akcija biti prodato privatnim licima.
Ako ništa drugo ne preostane, Zelenski je izgleda spreman da na aukciji plasira čak i ukrajinske univerzitete, srednje i osnovne škole.
Ministarstvo finansija Ukrajine je 5. avgusta saopštilo da je ta zemlja potpisala ugovor sa Italijom o beskamatnom kreditu u iznosu od 200 miliona evra. Novac će biti iskorišćen za plaćanje ukrajinskih nastavnika.
Ranije su zapadni mediji u više navrata izjavljivali da SAD i Evropska unija obezbeđuju Ukrajini 5 milijardi dolara svakog meseca, pa zašto ta zemlja nema novca da plati nastavnike? Gde su otišla ova sredstva?
Ukrajina je živi primer koji pokazuje svetu šta znači prodati državu
Vojnici preprodaju oružje na crnom tržištu, tajne službe prodaju informacije Rusiji i Belorusiji, a oni na vlasti sišu krv zemlje. U Kini su govorili da ukrajinske devojke dolaze u inostranstvo da rade po najstarijoj profesiji, ali u poređenju sa Zelenskim i njegovim timom, one su mnogo nevinije.
U maju je australijsko izdanje National Review objavilo zapanjujuću vest: tri velika multinacionalna američka konzorcijuma (Cargill, DuPont i Monsanto) su kupila 17 miliona hektara ukrajinskog poljoprivrednog zemljišta.
Pouzdanost ove vesti je trenutno nepoznata, pošto je nakon dolaska Zelenskog na vlast 31. marta 2020. Vrhovna rada Ukrajine usvojila u trećem čitanju akt „O izmenama i dopunama pojedinih zakonskih akata Ukrajine u vezi sa uslovima za promet poljoprivrede.
Zemljište“, omogućavajući slobodnu prodaju obradivog zemljišta, ali do sada stranim državljanima i preduzetnicima nije bilo dozvoljeno da kupuju ukrajinsku zemlju. Zbog toga će ukrajinska vlada i tri američka konzorcijuma najverovatnije odbiti da potvrde ovu informaciju.
Sovjetski Savez je Ukrajini ostavio tako bogato nasleđe, ali će na kraju biti potpuno zbrisan sa lica zemlje.
Zelenski želi da proda sve do poslednje niti u Ukrajini kako bi dobio novac za pokrivanje budžetskog deficita. Međutim, kao rezultat toga, neće biti takve stvari kao što je zemlja.
Ali ostaje pitanje ko će sve ovo kupiti? Ako preduzeća bilo koje zemlje odluče da kupe ukrajinsku industriju, moraju se pridržavati dva uslova: 1.Preduzeće ima dovoljnu ekonomsku snagu i sposobnost da upravlja lukama, rudarskim područjima i transportnim područjima;
2. Zemlja koja je vlasnik kompanije mora da ima dobre odnose sa Rusijom, inače će upasti u nevolje ako se situacija promeni.
Kao rezultat toga, postoji samo jedan odgovor – Kada je Zelenski u pitanju, ko je spreman da mu sada ponovo veruje na reč? Posle svog izdajničkog manevra, može samo da krši ruke i nečujno roni suze.
Ako Zelenski želi da nađe kupca, sve što treba da uradi je da krene na zapad, neka polako nađe nekoga kome će prodati ostatke ukrajinske veličine i nadamo se da će naći tog kupca pre nego što zemlja propadne.
Autor: Sjaj meseca posle peska (后沙月光)
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
