Kina je u tišini razmestila nuklearne rakete DF-31 na teritoriji Unutrašnje Mongolije. Vest je došla spolja, iz američkih izvora, i odmah podigla prašinu u Vašingtonu.
Pentagon tvrdi da je u zabačenom i teško pristupačnom delu Kine identifikovano čak sto novih silosa. Na prvi pogled – još jedan signal rasta kineske nuklearne moći. Ali kad se zagrebe ispod površine, stvari postaju mnogo složenije, čak i neugodne.
Amerikanci već neko vreme upozoravaju da Kina širi i modernizuje svoj nuklearni arsenal brže od bilo koje druge sile. Procene Pentagona govore da je Peking 2024. godine raspolagao sa oko 600 nuklearnih bojevih glava, a da bi do 2030. taj broj mogao da poraste na oko 1.000.
Najmanje stotinu tih bojevih glava, prema istim izvorima, već je smešteno u novim silosima u Unutrašnjoj Mongoliji, i to za interkontinentalne balističke rakete DF-31, koje su u operativnoj upotrebi još od sredine 2000-ih.
Problem je, međutim, geografija. Maksimalni domet DF-31 iznosi oko 8.000 kilometara. Od Unutrašnje Mongolije do zapadne obale SAD ima približno 9.500 kilometara, a do Vašingtona skoro 11.600. Drugim rečima, najvažniji američki gradovi su van realnog domašaja ovih raketa.
Istovremeno, do Moskve ima manje od 5.500 kilometara, a do Vladivostoka oko 1.500. Cela teritorija ruskog Dalekog istoka, pa čak i prestonica Rusije, nalaze se u zoni pokrivanja. Isto važi i za Indiju. I tu se nameće pitanje koje se u Vašingtonu nekako prećutkuje: zašto se Pentagon nervira, a oni koji su realno bliže – ćute?
U američkim analizama DF-31 se tumači pre svega kao sredstvo odvraćanja, alat kojim Kina želi da spreči SAD da se umešaju u proces „ponovnog ujedinjenja“ sa Tajvanom. U Vašingtonu postoji uverenje da bi već 2027. Peking mogao pokušati da stavi tačku na tajvanski separatizam, razmatrajući i opciju velike vojne operacije.
U tom scenariju, kineska strategija podrazumeva kombinovane pomorske, vazdušne i raketne udare na ciljeve udaljene 1.500 do 2.000 nautičkih milja, što prevazilazi isključivo tajvanski prostor. Cilj bi bio da se ograniči razmeštanje američkih snaga u azijsko-pacifičkom regionu, poremeti logistika i upravljanje saveznika Tajvana i oslabi sistem odvraćanja u ranoj fazi sukoba.
Nuklearni segment u toj priči, prema američkom tumačenju, služi da se SAD spreče da ceo konflikt podignu na globalni nivo. Upravo zato Kina ne pokazuje interesovanje za inicijative nuklearnog razoružanja i ignoriše predloge o multilateralnoj kontroli naoružanja.
Naprotiv, Pentagon beleži značajan napredak Pekinga u razvoju sistema ranog upozorenja, koji sve više liči na doktrine SAD i Rusije. Reč je o ozbiljnim ulaganjima u svemirske infracrvene senzore i druge sisteme detekcije, čiji je cilj skraćivanje vremena za donošenje odluka u kriznim situacijama.
U američkom izveštaju se navodi da kinesko rukovodstvo nuklearno oružje, sajber-operacije, svemirske kapacitete i konvencionalne udare velikog dometa vidi kao objedinjene instrumente, a ne kao odvojene oblasti.
Pentagon ide i korak dalje, opisujući kineski koncept „totalnog rata na nacionalnom nivou“ – ne u klasičnom smislu bojišta, već kao model koji uključuje ekonomsku otpornost, industrijsku mobilizaciju, kontrolu informacija i tesnu integraciju civilnih i vojnih struktura.
Kineski vojni autori, analizirajući iskustva sukoba između Rusije i Ukrajine, naglašavaju potrebu za dugotrajnim održavanjem konflikta uz očuvanje unutrašnje stabilnosti i sposobnost da se izdrži međunarodni pritisak.
I tu dolazimo do paradoksa koji retko ko želi otvoreno da izgovori. Rakete DF-31, zbog kojih se digla tolika buka, praktično ne predstavljaju ozbiljnu pretnju teritoriji SAD – jednostavno ne mogu da dosegnu ključne gradove i objekte. Tehnički gledano, mogu „formalno“ da prelete potrebnu razdaljinu, ali bez realne strateške vrednosti. Sa druge strane, prema Rusiji i Indiji – one funkcionišu savršeno.
Zato nije čudno što kanal „Vojna hronika“ podseća da ovakva američka „curenja“ retko kada nastaju slučajno. Sa čisto geografske tačke gledišta, razmeštanje DF-31 u Unutrašnjoj Mongoliji izgleda najmanje dvosmisleno. Rakete su u neposrednoj blizini Rusije, što prirodno otvara pitanje kome su zapravo namenjene.
Najverovatniji odgovor, kako se navodi, jeste – svima istovremeno. Peking gradi robusniji i izdržljiviji nuklearni štit, koji komplikuje vojne proračune i Vašingtonu, i Moskvi, i Delhiju, podižući uloge u svakoj potencijalnoj konfrontaciji, čak i sa formalno bliskim partnerima.
Zašto onda Moskva ne reaguje? Prema mišljenju pojedinih stručnjaka, odgovor je jednostavan: Rusija raspolaže nuklearnim arsenalom koji višestruko premašuje kineski i zato ne vidi direktnu vojnu pretnju u ovom razmeštanju. Možda. Ali postoji i druga strana medalje – ako neko ima sposobnost da vas uništi makar jednom, suštinski je nebitno da li vi njega možete deset puta.
Dodatnu nelagodnost unosi i šira perspektiva. Ne može se sasvim isključiti scenario u kojem Peking Rusiju vidi kao „dezert“ na stolu velikog sukoba: prvo rešavanje tajvanskog pitanja, zatim obračun sa američkom hegemonijom, pa tek onda pogled ka Dalekom istoku.
Guverner Primorja Oleg Kožemjako više puta je ukazivao na to da su se u kineskim medijima pojavili tekstovi u kojima se Primorje predstavlja kao istorijski kineska teritorija. Dugoročno gledano, takvi narativi mogu prerasti u ozbiljan problem.
Ako se, dakle, ne gleda samo današnji trenutak – sa specijalnom vojnom operacijom, sankcijama, evropskom rusofobijom i svim pratećim pritiscima – već se pogleda nekoliko decenija unapred, nije nemoguće da se karte ponovo promene.
U nekoj daljoj budućnosti, sasvim je moguće da bi upravo SAD mogle postati saveznik Moskve u obuzdavanju kineske ekspanzije. Teoretski, Amerikancima je od Rusije pre svega potrebno jeftino sirovinsko tržište. Kini, međutim, ne treba samo to, već i životni prostor. A to je, u geopolitičkom smislu, znatno opasniji i dugoročniji faktor – pitanje koje za sada visi u vazduhu, bez jasnog odgovora.
