Za one koji žele da pojačaju vlastiti uticaj Komunistička partije Kine zastrašujući je faktor. Poznavalac Kine Peri Link jednom ju je opisao kao “anakondu u lusteru”. Samo njeno prisustvo pojačava samocenzuru i izaziva suptilne promene u ponašanju, piše „Vol strit žurnal“.
U slučaju Kine odavno je tako. Što se Kina više otvara prema svetu, poznate ličnosti na Zapadu – političari, direktori kompanija i profesori univerziteta – nervozno se prilagođavaju novonastaloj situaciji.
[adsenseyu1]
Bivši britanski premijer Dejvid Kameron suočio se s kritikama partije nakon što se sastao s Dalaj lamom 2012. godine, a ostatak mandata proveo je nastojeći da popravi odnose s Kinom, između ostalog tako što je proglasio “zlatnu eru” u odnosima Velike Britanije i Pekinga.
Već sama strepnja od odmazde zbog nezadovoljstva Kine bila je dovoljna da izazove promene u stavu vlade. Tibetanski duhovni vođa verovatno nikada više neće posetiti nijednog britanskog lidera. London je usvojio drugačiji, kritičari bi rekli servilan – diplomatski odnos prema Pekingu. Političari oduzimaju značaj ljudskim pravima.
Posle glasanja za Bregzit Kameron se ponovo pojavljuje u ulozi ambasadora kineskog geopolitičkog projekta “Jedan pojas, jedan put”.
Metodi Komunističke partije koji izluđuju Zapad
Hvatanje u koštac s metodama partije za ostvarivanje uticaja verovatno će postati najveći izazov za zapadne demokratije. Tu spada pasivni mobing, ali i aktivni napori da izazove rat infromacija i umeša se u unutrašnju politiku – takozvana “oštra moć”, nasuprot zapadnoj “mekoj moći”.
Kina je za povratak na svetsku scenu iskoristila trenutak kada demokratije u SAD i u Evropi potresa talas populističke pobune. Kina sebe vidi kao konkurenta tim društvima ne samo u oblasti ekonomije i bezbednosti, već i kada su vrednosti u pitanju. Njena dugoročna strategija jeste da promoviše autoritarni model razvoja. Neposredni diplomatski cilj je dobijanje podrške u inostranstvu u najrazličitijim pitanjima: od Tibeta i Tajvana, pa do Južnog Kineskog mora.
[adsenseyu4]
U sklopu tih napora Peking nastoji da podstakne ugledne zapadne ličnosti da govore u njegovo ime.
Demokratije su godinama imale samouveren i naivan stav prema tim aktivnostima i bile su sigurne u pobedu liberalnog poretka u posthladnoratovskoj eri. U Australiji, kineski tajkuni bliski partiji finansirali su dve velike političke partije. Kineski državni mediji sada umnogome diktiraju izveštavanje u doslovno svim medijima na kineskom jeziku. Sve to zajedno dovodi u pitanje suverenitet Australije, prava ironija kada se ima u vidu koliko Kina upozorava na oprez od inostranog mešanja u vlastite unutrašnje poslove.
Ono što možda najviše iznenađuje u reakciji premijera Malkolma Turnubula – predlog zakona o ograničenju priliva kineskog novca u politiku – jeste priznanje da je sistem toliko dugo bio otvoren za manipulaciju.
Zbog sve snažnijeg reagovanja u Australiji, koje je imalo odjeka i u Evropi i u SAD, kineski državni mediji govore o lovu na veštice uperenom protiv Kine. Kina očigledno sledi strategiju koju je opisao Vladimir Iljič Lenjin. U delu “Dečja bolest ‘levičarstva’ u komunizmu” on iznosi ideju “ujedinjenog fronta” – strateškog saveza s grupama unutar neprijateljskog tabora radi njegovog uništavanja.
[adsenseyu1]
„Magično oružje“
Kineski predsednik Si Đinping tu aktivnost naziva “magičnim oružjem” partije.
Za demokratije, prvi korak u borbi protiv te pretnje jeste njeno prepoznavanje, piše američki list.
„Anakonda se obmotava oko kineskih medija, akademija, građanskih udruženja i kompanija, kako privatnih, tako i državnih. I budno motri na sporazume o saradnji koje te ustanove sklapaju sa zapadnim medijskim organizacijama, fakultetima i korporacijama“, objašnjava se u članku.
Suština problema je u razmeri u kojoj je demokratski Zapad spreman da žrtvuje vlastite vrednosti u svrhu sticanja ekonomske koristi.
[adsenseyu4]
Pekinške taktike zastrašivanja se isplate. Zapadne vlade ustežu se da javno progovore o osetljivim temama Kine, kao što je Tibet. U Holivudu se ne snimaju filmovi koji prikazuju Kinu u negativnom svetlu. Profesori univerziteta skloni su da izbegavaju teme koje bi dovele u pitanje mogućnost dobijanja vize. Medijske organizacije su u iskušenju da odustanu od kritike.
U trenutku kada je kineska ekonomija na putu da postane najveća u svetu, cena ustajanja protiv Kine radi odbrane slobode raste. Norveškoj je trebalo šest godina da odmrzne ekonomske i diplomatske odnose s Kinom nakon što je Nobelov komitet dodelio nagradu kineskom disidentu Li Sijaobu 2010.
– Obično se velika zmija ne mrda. Ne mora – napisao je Link 2002. u tekstu u “New York Review of Books”.
– Njena večna i tiha poruka glasi: “Odluka je na vama”.
