„Zver je smrtno ranjena“, a sada postaje opasna. Kako se nositi s tim izazovom, s tom opasnošću, i kako je izbeći, to je verovatno najvažnije pitanje vremena u kojem živimo
Oni ne planiraju – kaže američki ekonomista Majkl Hadson, u nedavnom intervjuu za australijske nezavisne medije. „Kako (u ovim uslovima) možete da planirate? Ne postoji nikakav plan. Sve što možete učiniti je odlaganje.“
Da biste imali plan, morali biste najpre da promenite ekonomiju, a to je potpuno isključeno: „Morali biste da je vratite tamo gde je bila pre jednog veka, kada je industrijski kapitalizam pokušavao da uzleti, a oni pokušavali da spreče monopole.“ To je sada davna prošlost.
Situacija je danas upravo obrnuta: „Trenutno su monopoli stekli kontrolu nad vladom: monopolima koji traže rentu, zakupom zemljišta, zakupom prirodnih resursa, naftnih, gasnih i rudarskih sektora – monopolskom zakupninom.“ A monopoli ne vide daleko u budućnost.
Što se tiče američke diplomatije, oni imaju samo jedan plan: „kako bombardovati svet“. Hadsonovim rečima: „Oni samo prete: ’Uradi ono što mi kažemo ili ćemo razneti svet.’“ Druge zemlje mogu u to da poveruju, ili mogu prozreti blef. Šta, međutim, Amerika može da ponudi kao nagradu svojim „saveznicima“?
Može im ponuditi, naravno, pristup američkom tržištu, što će, u krajnjem, omogućiti evropskim zemljama da stvore još veću nezaposlenost u SAD. „Amerika će još više ličiti na Pojas rđe, kako (danas) zovemo Srednji zapad.“ Uzgred, taj „Pojas rđe“ bi postojao i da nema Kine: laž je da je Kina Amerikancima otela radna mesta. Njihov jedini plan je da uzmu novac i pobegnu pre nego što bude kasno, ostavljajući iza sebe bankrotiranu ekonomiju.
Da li je za Ameriku izlaz rat (protiv Rusije, Kine, Irana itd.)? Americi je potreban snažan i vidljiv „spoljni neprijatelj“, kako bi pažnju prebacila s unutrašnjeg plana na onaj spoljni. Ali takav rat bi verovatno označio kraj života na Zemlji. Šta će se desiti kad Zapad izgubi igru? „Tada će oni uzeti sav novac i preseliće se na Novi Zeland i izgraditi atomska skloništa kako bi preživeli pod zemljom. U tom slučaju, postojaće jedan odsto Amerikanaca koji će živeti pod zemljom na Novom Zelandu, čekajući da svet nestane i – čekajući troglodite.“
Plan je da nema plana
To je sva njihova strategija, strategija dojučerašnjih „gospodara sveta“. Dugo su se (i predugo) uspavljivali, uljuljkani u iluziju sopstvene svemoći. Ta iluzija im danas onemogućava realizam u spoljnoj politici. Oni su zaista u jednom trenutku poverovali da su „gospodari univerzuma“: privilegovana manjina na vrhu kojoj je sve dozvoljeno (državni udar, rat ili genocid nad stanovništvom).
Poverovali su i da im je moguće da izgrade skupu i beskorisnu „rentijersku ekonomiju“ – beskorisnu za sve, izuzev za njih same – koja faktički neće proizvoditi ništa. To je ideja „postindustrijskog društva“, na koju se nastavlja „Veliki reset“: „prljava“, industrijska proizvodnja je za druge, za Globalni Jug.
Danas čak i veliki Boing „više voli da ulaže u finansijski inženjering, umesto da stvara pristojne proizvode“. Boing je danas „prizemljen“, a skupi avioni čekaju bolja vremena. „Prizemljena“ je i američka fraking industrija, koja je, još pre samo nekoliko godina, doživljavala neviđeni bum s tečnim gasom i uzletom svojih deonica. Sada je pak pitanje da li će američkog tečnog gasa uopšte biti, čak i za Ameriku i za Americi uvek „lojalne saveznike“.
Zato, sve dok neko ne oglasi kraj igre, a taj kraj je inače neminovan, neka se održava makar privid: privid „sjajne, prosperitetne ekonomije“, koja (navodno) nudi „jednake mogućnosti za sve“. U takvoj situaciji nemoguće je bilo šta prognozirati. Berze su eksplodirale, kao i cene zakupa na nekretnine, posle „pomoći“ koju je bankama udelila vlada. To je počelo pod Trampom, a nastavilo se pod Bajdenom.
Masovno štampanje novca (za sada) prikriva nastupajući ekonomski kolaps. Od te silne novčane mase nijedan jedini cent nije uložen – a neće ni biti uložen – u proizvodnju. Ta ogromna novčana masa uglavnom je usmerena ka „finansijskim tržištima“ i sada se sliva u džepove predatora s Volstrita. To je, međutim, „kazino kapitalizam“, potpuno odvojen od realne ekonomije. Zapravo, on je odvojen od svake životne realnosti i svodi se na igre dobitaka i gubitaka na berzi (naravno: dobitaka za „one koji uvek dobijaju“).
U stvarnosti postoje limiti i rokovi: rok koji se momentalno čeka je jun, kada preti deložacija za još najmanje 50.000 Njujorčana. „U junu u Americi ističe moratorijum na zaostale zakupnine i zaostale dugove i hipoteke.“ Da li će vlada do tada ponuditi neki novi trik, ali tako da ne menja pravila igre? I da ne menja svoje omiljene, privilegovane „igrače“, one koji su i doveli Ameriku u ovakvo, nezavidno stanje?
„Carstvo“ se svejedno raspada, iznutra i prema spolja. Nemoguće je danas prognozirati događaje, čak i na rok od šest meseci: „Niko koga znam ne može reći čak ni dokle će berza ići nagore.“ Sve što oni mogu da urade je da prate gomilu i da se nadaju da će moći da pobegnu kada vide da je nastupio neminovni pad. Katastrofu bi mogao uzrokovati banalni „prekid u lancu plaćanja“, usled koga će se već prenapregnuta ekonomija srušiti kao kula od karata. Nemoguće je znati šta će i kada takvu katastrofu – inače očekivanu i predviđanu – izazvati. Izvesno je samo da će se taj „mehur od sapunice“ jednom rasprsnuti.
Kratka šetnja Njujorkom
Pravu sliku američke ekonomije, teško oštećene ili dokrajčene kovidom, Majkl Hadson dočarava utiscima sa svog nedavnog putovanja u Njujork (intervju je objavljen 7. aprila). Hadson je najpre otišao na Menhetn: „Otišao sam do Velikog centralnog terminala u 42. ulici… Zamislite moje razočaranje kada sam otkrio da je zatvorena ne samo prodavnica časopisa koju sam tražio već da su zatvorene i sve prodavnice u Grand centralu.
Onda sam otišao prema Petoj aveniji i otkrio da su i svi restorani zatvoreni, da su prodavnice zatvorene, da je zatvoren čak i obližnji veliki skupi restoran (big steakhouse). Prošetao sam Desetom avenijom, većina mesta bila je zatvorena, obložena daskama…“
Zatvorena je i cela Peta avenija. „Avenija Medison je takođe zatvorena, baš kao i ovde u Kvinsu, koji je takođe zatvoren, i jedva da se neko mogao sresti u metrou.“ Razlog zašto je Menhetn zatvoren je taj što tamo više niko ne želi da ide. „Šetajući Petom avenijom osećao sam se kao da sam u Kvins parku.“ Peta avenija je bila raskošni izlog, omiljeno mesto za luksuzne šoping ture kaste privilegovanih.
Sada bi, prema Bajdenu i ekipi, trebalo da usledi nagli skok američke ekonomije, onaj u vidu latiničnog slova „V“. Ali to se uopšte neće dogoditi, uprkos svim obećanjima i statističkim prividima rasta. Između ostalog, i zato što američka ekonomija ne počinje od nule posle pandemije kovida, već je opterećena ogromnim dugovima, koji ne prestaju da rastu (nevolja koje su pošteđene jedna Kina ili Rusija).
Ove dugove trebalo bi jednostavno otpisati. To je recept kojem su uvek u prošlosti, u kriznim vremenima, pribegavali vladajući slojevi. Dogodiće se u stvari nešto drugo, jer poverioci nisu spremni na otpis dugova. „Vlasnicima kuća koji su ostali bez posla i nisu mogli da uplate hipoteku, kuće će biti zaplenjene i prodate po distressed price.“
Distressed price je „cena iz nevolje“, daleko ispod realne. „Poslovne zgrade će se prodavati po distressed price. Kao što znate, restorani su zatvoreni, kao što su zatvorene i sve vrste poslovnih zgrada.“ Nije teško shvatiti u čije će vlasništvo preći ovako potcenjene nekretnine: u ruke komercijalnih banaka, iza kojih stoji centralna banka (FED). Banke će, još jednom, uknjižiti „kapitalnu dobit“, a to su iste one banke koje su odgovorne i za krizu iz 2008. Tako osnažene, one će nastaviti da igraju opasnu igru, gradeći rentijersku ekonomiju u kojoj se živi od monopola i rente i sve manje proizvodi. Privilegovan je uvek taj „jedan odsto stanovništva“: „banke, poverioci, vlasnici obveznica i deoničari banaka“.
Supa od ajkulinih peraja
Pitanje američko-kineskih odnosa nedavno je ponovo otvoreno samitom na Aljasci. Od tog samita se mnogo očekivalo. U prvom redu, „relaksiranje odnosa“ između Kine i Amerike. Ali videli smo, s jedne strane, samo arogantan nastup jedne „hipersile“ – sile obolele od neizlečivog sindroma „imperijalne arogancije“ – i, s druge, samosvestan nastup sile koja čvrsto stoji na nogama. Konačni rezultat ne bi trebalo da nas čudi: ovde su, prema komentaru kolumniste Pepea Eskobara, Vang Ji (kineski ministar inostranih poslova) i Jang Đieći (direktor Kancelarije komisije za spoljne poslove Centralnog komiteta Komunističke partije Kine) „napravili supu od ajkulinih peraja“ od Jievog američkog kolege Entonija Blinkena i savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena. „Izgleda da se Levijatan pozicionirao za geopolitičko divljanje u stilu filma Kil Bil“ – s tim što je pred nosom gostiju „mahao zarđalim samurajskim mačem“. Američki scenario za samit bio je od samog početka nerealan. Tako nešto postoji jedino još u američkoj mašti (možda je nekad postojalo i u stvarnosti). Ta politika postaje sve više fantastična, bori se s izmišljenim protivnicima, praćena jednako izmišljenim „saveznicima“, i naglo gubi veze s realnošću.
U prvom redu, Amerika više nema saveznike. Ona ima još samo vazale, u srednjovekovnom značenju tog pojma, prinuđene da je, s vremena na vreme, slede u njenim vojnim avanturama. Ali ona, zapravo, više nikog ne predvodi, čak ni „sile Rimlenda u nametanju jezivog psihološkog, tehnološkog i ekonomskog poraza savezu Rusije, Kine i Irana“ (kao što je to bilo u Hladnom ratu). Zapravo, kako precizira britanski analitičar Alister Kruk, Amerika se samo pretvara da to radi: da predvodi „slobodni svet“ u bici epskih razmera, koja se, naravno, vodi za „slobodu“.
Evo, uostalom, kako izgleda „Blinkenova spoljna politika“ (a Blinken je na velikoj sceni samo „početnik razrogačenih očiju“): „Sankcije, sankcije svuda; Hladni rat 2.0 protiv Rusije i ’ubice’ Putina; Kina je kriva za ’genocid’ u Sinkjangu; ozloglašena država aparthejda (Izrael), koja dobija besplatnu propusnicu za bilo šta; Iran mora prvo da namigne ili nema povratka u sporazum; ’slučajni Gvaido’ priznat je za predsednika Venecuele, s tim što je promena režima i dalje prioritet…“ Posle debakla na Aljasci, u roku od 72 sata, Amerika je nagovestila nove sankcije za još četiri države: za Nemačku zbog „Severnog toka 2“, za Indiju zbog kupovine ruskog S-400, za Rusiju zbog Navaljnog i za Kinu zbog pitanja Ujgura.
To nije spoljna politika, najmanje „nova spoljna politika“, to je samo njena imitacija, koja potvrđuje da se stvari u Vašingtonu odigravaju rutinski, po pukoj inerciji. Isto je i s Bajdenovom izjavom o „Putinu ubici“. Nema novih ideja, ni dubokog poznavanja svojih geopolitičkih protivnika. Ne postoji ni spremnost za nekakav (bilo kakav) dogovor. Kakav razgovor je uopšte moguć posle ove Bajdenove glupe izjave? Američka spoljna politika više ne postoji. Postoji jedino puka želja da se igra produži, da potraje još neko vreme. Ne postoje više ni njeni, manje ili više uspešni kreatori, od kojih je, poslednji u nizu, bio Henri Kisindžer.
Zar bi inače trebalo da se oglasi ovaj ostareli „spoljnopolitički guru“ (97), i to zlokobnim upozorenjem upućenim američkoj političkoj kasti: „Dogovorite se (s Rusijom i Kinom) o novom svetskom poretku, ili ćete svet gurnuti u stanje koje je dovelo do Prvog svetskog rata.“ Da li smo se u međuvremenu, američkom zaslugom, na primer vojnom vežbom Branilac Evrope 2021, sada zaista našli u stanju „kao uoči Prvog svetskog rata“?
To je jasan poziv Sjedinjenim Državama da „odustanu od svoje misionarske politike, koja je preuzela obavezu da menja strukture vlasti širom sveta kako bi ih učinila kompatibilnim sebi“, odnosno kako bi dovela na vlast svoje „klijentelističke oligarhije“. Ne zato što je Kisindžer protivnik takve politike već zato što Amerika jednostavno više nije u stanju da je realizuje. Ima li nekog u Vašingtonu koji je u stanju da takvu poruku čuje?
„Koncept dominacije“, upozorio je Kisindžer u proleće ove godine, sada „vodi katastrofičnom scenariju…“ Amerika, međutim, nema drugi koncept. A u tom slučaju, pre ili kasnije, „jedan konflikt će izmaći kontroli.“
Šta može učiniti Amerika
Da li je, uostalom, kako to smatra Kisindžer, uspon Kine doista bio neminovan? „Mi ne možemo učiniti ništa da to sprečimo, i ne treba da činimo ništa da to sprečimo. Kada se centar gravitacije pomera iz jednog regiona u drugi, i neka druga zemlja postane odjednom veoma moćna, istorija nas uči da je konflikt neizbežan. Iz toga moramo da naučimo da je saradnja od suštinskog značaja.“ Sad i Kisindžerove reči zvuče razumno. Saradnja je jedini način da se izbegne Tukididova zamka: zamka u koju padaju dve sile, od kojih je jedna u usponu, druga na zalasku, i koja se, kako pokazuje istorijsko iskustvo, u većini slučajeva razrešava ratom. S tim što bi ovakav rat Amerike i njenih saveznika – rat protiv sila Evroazije – verovatno bio i poslednji, i u njemu ne bi bilo pobednika.
Da je Kina u usponu, a SAD u naglom opadanju, to je očigledno. To ne treba dokazivati, jer više nije predmet debata, čak ni na Zapadu (a jedini „pravi Zapad su SAD“). Da li će tim putem Amerika ići do kraja? Ili je, na primer, moguće uspostaviti „koncept velikih sila“, kako to savetuje ostareli diplomata? Da li je i za to već prekasno? Postoji li u Vašingtonu uopšte dovoljno realizma da se razmišlja u tom smeru?
Sukob između evroazijskih sila u usponu i Sjedinjenih Država u slobodnom padu (koje su donedavno „predvodile sile Rimlenda u ofanzivi na evroazijski Hartlend“) nije samo rivalitet suprotstavljenih imperijalizama. Oni nisu „komercijalni rivali sa istim sistemom“. „U osnovi ovog rivalstva“, smatra Majkl Hadson, „jeste drugačiji ekonomski sistem.“ S jedne strane je „finansijski sistem na Zapadu, usredsređen na nekretnine i na zarađivanje novca povećanjem cena imovine – putem nekretnina, akcija i obveznica, i putem monopolske kirije“. S druge strane je sistem realne ekonomije, koji počiva na stvarnoj industrijskoj proizvodnji. On počiva na predviđanju i na „petogodišnjim planovima“. Ovde je i bankarski sistem u službi industrije: on omogućava jeftine kredite privredi, u cilju povećanja efikasnosti proizvodnje (američke banke ne omogućavaju kredite za to).
Ovi sistemi su nekompatibilni, samo postojanje jednog protivreči postojanju drugog. „Kina sprečava razvoj monopola, kao što ste videli tokom čitave borbe oko kompanija Džeka Maa.“ To je, zapravo, sistem „demokratskog kapitalizma“, koji možemo nazvati i „demokratskim socijalizmom“, a njega dele ne samo Rusija i Kina već i čitav niz evroazijskih zemalja. To je zapravo „američka politika neoliberalne finansijalizacije“ nasuprot „kineskom demokratskom socijalizmu“.
Realna opasnost od rata
Proizvodnja na Istoku je, i posle kovid krize, u najmanju ruku neokrnjena (Rusija), ili je u snažnom usponu (Kina); na Zapadu proizvodnja ne prestaje da pada. To ima svoju dublju logiku. Američki sistem, sistem brutalnog „finansijalizma“, neće učiniti ništa da pokrene realnu proizvodnju. On je, u stvari, guši, svojim složenim sistemom renti i monopola. On je usmeren na drugačije, sigurnije i lakše načine za „zarađivanje novca“. Ne vidi daleko u budućnost, budućnost ga, štaviše, i ne zanima.
Zanima ga ono „sada i ovde“. Ne sutra, još manje prekosutra. Zanima ga samo ono „danas“: kako izvući što više iz monopolima i rentama već isceđene, iscrpljene ekonomije. Njegove misli ne idu dalje od toga. Ne postoje vremenski rokovi unutar kojih on razmišlja.
To je, naprosto, „grabežljiva ekstraktivna ’filozofija’ traženja rente“ (M. Hadson). Ista je i američka „spoljna politika“, njena „čuvena diplomatija“. Ona zahteva pristup tuđim resursima, a jasno je da im to ni Rusija ni Kina (ni Iran i mnoge druge zemlje) neće dozvoliti. I sve je manje zemalja koje su voljne da to učine.
O čemu se onda mogu dogovoriti predsednici Putin i Bajden na predstojećem samitu, pod uslovom da taj sastanak uopšte bude održan? Mogu li se dogovoriti bar da izbegnu međusobni rat? I može li Bajden da garantuje da SAD neće posegnuti za (nuklearnim) naoružanjem protiv Rusije ili Kine i time prouzrokovati i svoje sopstveno uništenje? Putin je nedavno izjavio da je Vašington „nesposoban za dogovor“. Epizoda s planiranim ubistvom predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka to potvrđuje (atentatori su „bili u vezi s američkim obaveštajnim službama“).
Svet je danas u opasnosti. Sjedinjene Države sa svojom nepromišljenom politikom su veliki deo tog problema. One postavljaju neodmerene zahteve i preduzimaju nedozvoljene akcije, bilo da neku državu smatraju „saveznikom“ (Nemačka), bilo geopolitičkim „neprijateljem“ (Rusija, Kina…), i ne brinu mnogo o posledicama, ne zato što su moćne već zato što u Vašingtonu više ne postoji niko ko bi o tim posledicama mogao da razmišlja.
Kako primećuje Vang Jivei, direktor Centra za evropske studije na Univerzitetu Renmin, pokazivanje neprijateljstva i anksioznost nije znak snage: „Što više neprijateljstva iskazuju (SAD), to pokazuju više straha. Kada SAD šalju svoje izaslanike širom sveta da traže podršku, jedinstvo i pomoć od svojih saveznika, to znači da američka hegemonija slabi.“ I sve se to dešava u vreme kada se od državnika, više nego ikad ranije, zahteva prisebnost, staloženost, oprez, sposobnost trezvenog promišljanja…
SAD možda nisu moćne kao nekad, ali su još dovoljno moćne da stvaraju probleme. Danas je opasnost od izbijanja rata sasvim realna, a on može izbiti bilo gde i u bilo kojem trenutku: u Ukrajini, ili u Južnom kineskom moru, oko Tajvana… To je mnogo gore i opasnije i od Hladnog rata, jer su se spoljnom politikom u to vreme s američke strane bavili neuporedivo odgovorniji i kompetentniji ljudi.
„Zver je smrtno ranjena“, a sada postaje opasna. Prema SAD bi se trebalo odnositi kao prema državi-odmetniku: kao prema državi koja ne određuje međunarodni poredak već ga ruši na milion načina. Kako se nositi s tim izazovom, s tom opasnošću, i kako je izbeći, to je verovatno najvažnije pitanje našeg vremena.
Boris Nad (pecat.co.rs)
Boris Nad je pisac, publicista, saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).
