Preciznih podataka o tome koliko je dokaza uništeno u depoima nema, niti su ih do ovog trenutka objavili Haški tribunal, tužilaštvo i sekretarijat Tribunala. Saznanje o eventualno uništenim dokazima dolazi u trenucima kada se konkretno interesujete za pojedine dokaze koji terete bilo koga za zločine nad Srbima.
Generalno se može reći da gotovo nema nijednog postupka u kojem su okrivljeni ili oštećeni bili Srbi, a u kojem se ne može identifikovati ovakva pojava na njihovu štetu – kaže u razgovoru za „Pečat“ advokat Goran Petronijević, član tima odbrane dr Radovana Karadžića.
Prikrivanje i uništavanje dokaza, kako odbrana haških optuženika srpskog porekla ne bi mogla da ih koristi u postupcima, više nije stvar spekulacija i pretpostavki već neoboriva činjenica. Da li ona može da promeni dalji tok suđenja Mladiću i Karadžiću?
[adsenseyu1]
Od početka rada Haškog tribunala prisutan je fenomen primene duplih standarda. Sve ono što je Haški tribunal primenjivao u situacijama kada su optuženi bili drugih nacionalnosti potpuno je drugačije primenjivano u postupcima protiv optuženih Srba.
Kada su u pitanju optuženi Srbi, posebno tužilaštvo Haškog tribunala se maksimalno trudilo da oteža rad odbranama na taj način što je prikrivalo većinu dokaza koji su bili oslobađajućeg karaktera u odnosu na srpske optuženike, a u mnogo situacija ih i uništavalo ili činilo neupotrebljivim.
Na primeru odbrane predsednika Karadžića se može videti da je naša odbrana u toku trajanja postupka oko 180 puta upozorila sud na flagrantno kršenje odredbi Poslovnika o postupku i dokazima od strane tužilaštva i uporno prikrivanje dokaza neadekvatnim i neblagovremenim obelodanjivanjem.
Od toliko upozorenja sudu, sud je u 173 slučaja našao da je Haško tužilaštvo prekršilo pravila o obelodanjivanju dokaza i na taj način povredilo odbranu predsednika Karadžića. Pravila o obelodanjivanju dokaza su takva da je tužilaštvo u obavezi da sve dokaze koji su mu poznati u trenutku početka procesa, najkasnije do početka pretresa obelodani odbrani, posebno dokaze oslobađajućeg karaktera.
U brojnim slučajevima kada su se pred Haškim tribunalom nalazili optuženici drugih nacionalnosti, optuženi za zločine nad Srbima, tužilaštvo nije upotrebljavalo sve raspoložive dokaze, idući na taj način naruku tim optuženim. Dovoljno je pogledati ponašanje tužilaštva u slučajevima Ramuša Haradinaja, Nasera Orića i hrvatskih generala u postupku za „Oluju“.
Nedavno ste rekli da bi presuda u slučaju Radovana Karadžića bila oslobađajuća da je odbrana imala prilike da upotrebi samo trećinu prikrivenih dokaza. O kakvim dokazima je reč, te šta u takvim slučajevima nalaže anglosaksonsko pravo?
Kada bi se u nekoj od zemalja izrazito anglosaksonskog pravnog sistema tužilaštvo zateklo u takvoj manipulaciji dokazima, i to ne više od tri puta, sud bi naredio ponavljanje postupka kako bi odbrana te dokaze mogla blagovremeno da upotrebi.
U ovom slučaju, tužilašto je to učinilo 173 puta, a prvostepeno veće je odbilo naš predlog za ponavljanje suđenja pre njegovog prvostepenog okončanja. Da li će ova činjenica flagrantnog kršenja prava odbrane od strane tužilaštva, potpomognuta tolerancijom prvostepenog sudskog veća, ostati nekažnjena i u drugostepenom postupku, ostaje da se vidi.
Zasigurno da je jedan deo tih dokaza koje je tužilaštvo prikrivalo od odbrane i obelodanilo nakon procesnog momenta kada je odbrana mogla da ga upotrebi , takvog kvaliteta da bi doveo do znatno drugačije, verovatno i oslobađajuće odluke u odnosu na predsednika Karadžića.
U depoima Tribunala uništeni su i dokazi u slučaju „Žuta kuća“. Ko je donosilac odluke da se važni dokazi unište?
Sve što se protivzakonito i nezakonito radilo u Haškom tribunalu, pa i uništavanje pojedinih dokaza koji su mogli dovesti do kvalitetnih postupaka, činilo se u velikoj tajnosti. Saznanja o uništenju takvih dokaza su uglavnom isplivala nakon što bi neko iznutra, insajderski progovorio. U slučaju „Žuta kuća“ to je bila, u tom trenutku bivša tužilja Haškog tribunala, gospođa Karla del Ponte.
Učinila je to nakon što je otišla sa mesta tužioca i ta činjenica do određene mere kompromituje značaj ovog njenog „otkrića“. Imajući u vidu da je Haški tribunal, a posebno tužilaštvo, istureni pravni put NATO-a, formiran i finansiran da bi pravno konvalidirao silom postignuto stanje od strane NATO-a na terenu Balkana, a da su kosovski Albanci u svojim terorističkim delatnostima 1998, a posebno 1999, u vreme bombardovanja bili saveznici i u sadejstvu sa NATO-om, teško se moglo očekivati da će NATO dozvoliti njihovo krivično gonjenje za stvari za koje bi i sam odgovarao.
Trgovina ljudskim organima je upravo jedna od zločinačkih aktivnosti koju su u sadejstvu sprovodili albanska OVK, NATO, određene kvazihumanitarne organizacije (Lekari bez granice) i dr. Zbog toga se može zaključiti da iza uništenja ovih i ovakvih dokaza upravo stoji NATO i njihova namera da zaštite svoje saizvršioce.
Kako se nestanak ključnih dokaza u slučaju „Markale 1 i 2“ odrazio na presudu Ratku Mladiću?
Odrazio se u prvostepenoj presudi. Manipulacija dokazima je do savršenstva bila dovedena u gotovo svim situacijama koje su bile predmet postupka, a u vezi sa događajima u Sarajevu.
Devedeset odsto zapisnika o uviđajima koje je radila sarajevska kriminalistička služba u vreme rata u Sarajevu su falsifikovani, tj. njihova sadržina ne odgovara činjeničnom stanju na terenu. U više desetina slučajeva smo otkrili i raskrinkali takve „tempirane dokaze“, i u većini slučajeva tužilaštvo je te događaje izbacivalo iz postupka.
Kada bi se dokazalo da Srbi ne stoje iza određenih događaja, nastavak dokazivanja bi doveo upravo do muslimanske strane i veoma široko primenjeivane strategije „lažne zastave“ od strane muslimana.
Podsetimo, ova strategija je podrazumevala da se odabere najnepovoljniji trenutak za neprijatelja (Srbe), udari po svome (najčešće civilima) i potom pokaže prstom na srpsku zastavu. Izraziti primeri ovakvog ponašanju su „Markale 1 i 2“.
Prikrivanje i iskrivljivanje dokaza je ove dve tačke formalno ostavilo u optužbi i prvostepenim presudama, mada su sudska veća mogla mirne duše da ih izbace i da sa oba događaja prođu kao u slučaju Vase Miskina.
Kako objašnjavate optužbe koje je Kristof Fligea izneo na račun kolege Žan-Kloda Antonetija da za Karadžića i Mladića priprema oslobađajuću ili bar presudu sa značajno blažom kaznom u odnosu na već izrečene u prvostepenom postupku?
Opšte je poznata stvar da je u Haškom tribunalu poslednjih nekoliko godina došlo do „pucanja tikve“. Sudije su počele međusobno da se optužuju za neobjektivnost, projektovana suđenja i primanje uticaja, u prvom redu ambasade SAD i njihove obaveštajne službe.
[adsenseyu4]
Setimo se pisma sudije Harhofa koji je za sve ovo optužio Teodora Merona. Nakon što su Meron i još nekoliko sudija bliskih njemu izuzeti iz drugostepenog suđenja predsedniku Karadžiću i generalu Mladiću, mislim da kroz usta Fugea govori sam Meron.
Zašto baš u ovom trenutku spekulacije o mogućim oslobađajućim presudama – da li se može nazreti pozadina?
Mislim da cilj ovakvog napada na sudiju Antoanetija s jedne strane predstavlja pokušaj Merona da mu se osveti za izuzeća koja je primenio u odnosu na njega i njegove istomišljenike, a s druge strane da na nedozvoljen način utiče na sudije članove drugostepenog veća zastrašivanjem da im slučajno ne bi palo na pamet da smanje izrečene kazne, i ukinu presude, ili eventualno oslobode predsednika Karadžića i generala Mladića, što bi objektivnom ocenom dokaza moglo da se dogodi.
Da li i u kojim okolnostima bi se moglo očekivati da ovaj sud odustane od zadatog naloga – da po svaku cenu okrivi srpsku stranu u sukobima tokom poslednjih ratova na području bivše Jugoslavije?
Evidentno je slabljenje interesovanja glavnog pokrovitelja Haškog tribunala, Vašingtona, kao i NATO-a za preostali deo aktivnosti oktroisanog Tribunala u vidu rezidualnog mehanizma. To je situacija znatno povoljnija za odlučivanje od strane onih sudija koji bi sad mogli objektivnije da sagledaju činjenično stanje.
Jednom rečju, ovo je povoljniji istorijski trenutak kao refleks promene međunarodnih odnosa za iole objektivno odlučivanje o pitanju krivice Srba. Ne može se isključiti ponovno pojačanje pritiska pogotovu kada su u pitanju predmeti vezani za događanja u BiH, a sve u svetlu pojačanja pritiska na Republiku Srpsku i slamanje njenog otpora učlanjenju BiH u NATO.
Kakve posledice po sveukupan sistem međunarodnog prava ostavljaju selektivna pravda, dvostruki standardi i neprekidne promene pravila po kojima radi Haški sud?
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je u svakom slučaju ostvario veoma nezavidnu ulogu i ostavio „prljav trag“ u primeni međunarodnog krivičnog prava.
Selektivnost, neprincipijelna primena standarda, stalna promena pravila, i to sve zajedno na štetu isključivo jedne nacije čiji su se pripadnici pojavili kao optuženi pred Tribunalom, kao i veoma vidljiva diskriminacija srpskih žrtava, sigurno će dovesti do ozbiljnog preispitivanja čitavog rada i uloge MKSJ-a u njegovom postojanju. Sve što se događalo pred Haškim tribunalom može se smatrati veoma retrogradnom pojavom u procesu razvoja međunarodnog krivičnog prava.
U kojoj meri je regionalna saradnja diktirana aksiomima koje je svojim presudama postavio Haški tribunal, kao i političkom geografijom čije je granice iscrtala NATO agresija?
Kada govorimo o tome, ne bih se složio da se radi o aksiomima, presuđene i pravosnažne činjenice u većini haških presuda mogle bi se nazvati selektivnom pravdom ili selektivnom nepravdom.
U svakom slučaju, jedna od ambicija Haškog tribunala i njegovih sponzora bila je promena istorije na prostoru Balkana, što obuhvata falsifikovanje istorijskih činjenica o istoriji granica i o istoriji odnosa balkanskih naroda. Mi možemo i moramo neprekidno upozoravati na laži i falsifikate koji truju međusobne odnose, kao i budućnost tih odnosa među narodima na Balkanu.
Nataša Jovanović (pecat.co.rs)
