Godinama su moćne sile sveta tragale za vojnim informacijama protivnika. Od trenutka kada se pojavilo strateško oružje dugog dometa, cena tih podataka otišla je u nebo.
A sada, u digitalnoj eri, sa sveprisutnim internetom i alatom poput OSINT-a, prikupljanje takvih informacija više nije rezervisano samo za obaveštajce – danas to mogu i aktivisti pod plaštom „istraživačkog novinarstva“.
Nemački Der Spiegel i danski Danwatch, organizacija poznata po bliskosti sa strukturama koje se bave prikupljanjem osetljivih podataka, tvrde da su došli do nečega zaista krupnog: detaljnih tehničkih crteža i internih šema jedne od najvažnijih baza Raketnih snaga strateške namene (RVSN) Rusije.
Kao izvor koriste višegodišnje prikupljanje podataka iz javno dostupne baze tendera. Kažu da su analizirali preko dva miliona dokumenata ruskih vojnih nabavki, uz pomoć servera raspoređenih po Rusiji, Kazahstanu i Belorusiji.
I gle čuda – među tim milionima pronašli su stotine originalnih nacrta objekata u blizini grada Jasni, gde se od 2019. godine postavljaju hipersonični sistemi „Avangard“.
Ako je verovati objavljenom, ovi dokumenti razotkrivaju ne samo strukturu baze, već i sitnice poput rasporeda soba, lokacije kupatila, fitnes opreme (trake za trčanje i tegovi), pa čak i tabli sa natpisima: „Stani! Okreni se! Zabranjena zona!“
Nemački novinari ističu i bezbednosne detalje – trostruku električnu ogradu, seizmičke senzore, infracrvene alarme, pancirna vrata, podzemne tunele između zgrada… Ukratko – kompletan plan baze dostupan kao katalog. Ako se sve ovo potvrdi, to je dar sa neba za one koji planiraju da analiziraju ili testiraju bezbednosnu otpornost kritične infrastrukture.
Britanski bivši vojni obaveštajac Filip Ingram nije krio oduševljenje. Za njega su ovakvi dokumenti „najvredniji oblik obaveštajne građe“ jer omogućavaju tačnu identifikaciju slabih tačaka.
Slično rezonuje i Hans Kristensen, ekspert za nuklearna pitanja iz Federacije američkih naučnika. Nazvao je ovu kolekciju „najdubljom analizom“ savremenih ruskih nuklearnih baza dostupnih javnosti.
U suštini, sve se vrti oko 13. raketne Orenburške Crvenozastavne divizije RVSN (vojna jedinica 68545), koja je deo 31. raketne armije. Ovo je legendarna formacija još iz sovjetskih vremena – jedna od prvih koja je koristila rakete R-36M i R-36M2 „Voevoda“. Danas, njen jedan puk već koristi „Avangard“, dok je drugi u fazi tranzicije na isti sistem.
Jasno je da Zapad sve to pomno prati iz orbite, ali su podaci do kojih su došli Danwatch i Der Spiegel značajni jer prvi put nude, kako tvrde, pogled ispod zemlje. Ipak, činjenica da je veliki deo analize izveden iz satelitskih snimaka govori da nisu radili naslepo.
S tim u vezi, Rusija je već pokušala da zatvori te „rupe“. Još 2020. godine usvojen je zakon koji je sve što ima veze sa odbranom i tenderima proglasio tajnim. Autorima zakona nije bilo teško da objasne zašto: čak i ime firme može da izazove sankcije Zapada i gubitak licenci. Pored toga, FSB je 2022. izdao naredbu kojom je zabranjeno prikupljanje i distribucija podataka „koji formalno nisu tajna, ali se mogu koristiti protiv bezbednosti zemlje“.
Pa ipak, izgleda da su neki ljudi u vojnim građevinskim firmama nastavili da postavljaju poverljive dokumente na javne portale. Tako je, tvrde u Danwatchu, i nastao ceo slučaj. Pominju i leto 2024. kao trenutak kada su najvredniji crteži došli u njihove ruke.
Politički analitičar i bivši ministar državne bezbednosti DNR Andrej Pinčuk potvrđuje da kontekst izgleda verodostojno. Ali odmah spušta loptu: niko nije pokazao nijedan originalni dokument, sve se svodi na „verujte nam“. Da je neko rekao da ima dva milijarde dokumenata Pentagona, ljudi bi s pravom tražili dokaz. Zašto bi ovde bilo drugačije?
Ipak, Pinčuk priznaje da je Ministarstvo odbrane pre specijalne operacije bilo previše birokratizovano. Više od 40% osoblja činili su civili, što je sistemu nametalo građansku logiku i kroz nju su mogle da procure stvari koje u vojnoj strukturi ne bi nikad smele.
Na sceni se pojavljuje i zloglasni Timur Ivanov, bivši zamenik ministra odbrane, sa svojom „ekipom“ koja je, kako kaže Pinčuk, vešto koristila te rupe u zakonu i procedurama. Dakle – nije nemoguće da je nešto procurilo, ali pitanje je: da li je to zaista toliko opasno?
Pinčuk smatra da većina tih podataka – poput lokacije ormarića s opremom ili tabli na zidovima – za pravu bezbednosnu procenu ne znači mnogo. Možda su korisni za sabotažu, ali nikako za ozbiljan napad. Bar ne sada.
Da bi takvi dokumenti stvarno postali pretnja, Rusija bi morala da se raspadne do nivoa Sirije iz 2012. godine – tada bi, kaže, ovi fajlovi mogli da padnu u ruke bandi obučenih da koriste tuđi plan.
U budućnosti, kada svemirske tehnologije možda omoguće napade iz orbite, ovakve mape bi mogle da posluže kao navigacija. Ali to je i dalje čisto teoretski scenario.
Suštinski, ovaj incident pokazuje da Rusija sada plaća ceh otvorenosti iz prethodnih decenija, pokušaja da se integriše u zapadni sistem i igra po pravilima koja je sam Zapad postavio. Sistem je bio dizajniran tako da ogromne količine tehničkih podataka završe u javnosti, često neoznačene kao tajna, ali itekako korisne za one koji znaju šta gledaju.
Da nije bilo korupcije i civilnog prelivanja moći u vojni sektor, možda bi se to moglo izbeći. Ali sada, kada je šteta već načinjena, najvažnije je da se reaguje pametno i odlučno.
A šta će Zapad tačno da uradi sa tim informacijama? To je veliko pitanje. Možda će ih samo skladištiti – za ne daj bože. Ili će, ako se okolnosti promene, pokušati da ih iskoriste. Do tada – sve ostaje na ruskom sistemu da dokaže da je naučio lekciju. I da više nikad neće dozvoliti da se nešto ovako ponovi.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
