[adsenseyu2]
Godina je bila 1983. i moja malenkost, koja je radila u sekretarijatu UN u Njujorku, je bila na poslednjem danu godišnjeg odmora kod kuće u Moskvi. Ceo boravak sam proveo u rustičnom selu van pokvarene civilizacije.
Pošto smo imali retku sreću da dobijemo karte za Boljšoj tetar to veče, pomislio sam da je najbolje da pozovem jednog dobrog prijatelja kojeg nisam uspeo da vidim tokom odmora i da mu kažem da ćemo se obavezno sresti sledećeg leta. Kada sam pozvao, na početku je došlo do iščuđavajuće i neprijatne tišine sa druge strane, a onda me je upitao: „Odakle zoveš?“. „Od kuće u Moskvi, zašto pitaš?“. „Pa, prema mojim informacijama trebalo bi da zoveš sa drugog mesta…“. Nisam razumeo šalu i rekao sam ćao.
Onda, taman pre nego što ću izaći kroz vrata, zvala je žena koja je takođe radila u Njujorku i javila se moja žena. „O, žao mi je,“, počela je žena koja je nazvala, ali ju je moja žena prekinula: „O, ali ja sam ta kojoj je žao, ne mogu da pričam, kasnim u pozorište, čujemo se kasnije“, zbrzala je i prekinula.
[adsenseyu1]
Sledećeg dana, ukrcali smo se na Aeroflotov let za Njujork dobro raspoloženi. Jedini pomalo uznemiravajući momenat je što je tamo bio još jedan par, koji sam likom prepoznao kao druge Ruse koji rade u Njujorku, a koji su me čudno gledali i nešto međusobno šaputali. Ali šta ćeš, svet je pun čudaka.
Kada smo sleteli na JFK i uzeli prtljag, potražili smo ruski autobus koji je uvek dočekivao Moskovske letove. Iz ljubaznosti, Rusima iz UN je bilo dozvoljeno da ga besplatno koriste, iako su ih posmatrali kao diplomate druge klase. Ne i ovaj put.
Vozač autobusa mi je praktično oteo prtljag iz ruku i bacio ga u autobus (što se nikad nije desilo ranije) a mlađi dežurni sekretar koji je došao zajedno sa autobusom mi je toplo protresao ruku i raspitivao se o mom zdravlju, oduševljeno govoreći kako mu je drago što sam dobro. „Izgleda da čudaka danas ima na izvoz“, pomislio sam.
Kada smo stigli u naš „Skajvju“ stan u Riverdejlu, Bronks, moje ćerke i ja smo počeli da se raspakujemo dok je moja žena otišla da kupi hranu pošto je frižider bio potpuno prazan (što je bilo neobično jer nam obično prijatelji kupe hleb, mleko itd. dan pre nego što stignemo).
[adsenseyu4]
Kada je sišla, naišla je na komšinicu sa kojom je igrala tenis a ona je počela: „O, tako mi je žao zbog tvog muža…“. Moja žena je prvo pomislila na nedavnu saobraćajnu nesreću od pre par meseci i iznenadila se da je žena to znala, a zatim odgovorila: „O, nije to ništa. I gore stvari se dešavaju“. Žena ju je tada vrlo čudno pogledala.
U to vreme sam zvao jednog od mojih ruskih drugara u zgradi pored da čujem šta ima novo. Podigao je slušalicu i odmah upitao: „Odakle zoveš?“. Pomalo iznerviran zbog ovakvih raspitivanja, upitao sam zašto me to pita. Objasniću ti za čas, rekao je i zaista se sledećeg trenutka našao u mom stanu sa flašom votke i rekao mi…
Rekao je da se pre oko dve nedelje jedna žena vratila sa godišnjeg u Moskvi sa lošom vešću da me je udario auto i da sam umro na licu mesta. Moji dobri prijatelji su želeli da spakuju moje stvari, ali im je Ruska misija rekla da sačekaju jer nemaju potvrde o mojoj nesreći iz Moskve. Ipak, nešto zaista nije bilo u redu jer su ljudi zvali moj stan u Moskvi i niko od moje porodice se nije javio (s obzirom da su svi bili sa mnom u selu bez telefona).
Uprkos tome, kako običaj nalaže, na deveti dan su održali bdenje u stanu mog prijatelja i rekli neke lepe reči o meni, pune topline i progutane uz stari dobri „Stoli“.
[adsenseyu1]
Isti taj koji smo sada počeli da pijemo kao proslavu mog povratka sa mračne strane. Još par prijatelja se pridružilo da proslavi moje vaskrsnuće. Moja žena se vratila iz supermarketa i bila je pomalo iznenađena time što je žurka u toku, ali sam joj objasnio da pijemo votku zbog jednog vrlo dobrog i validnog razloga.
Cela zbrka se objasnila za dva dana. Ispostavilo se da se još jedan Rus nalazio u Njujorku u trgovinskoj misiji koji je imao ćerke bliznakinje kao i ja, ali i otprilike mojih godina. Tog sirotog momka je stvarno usmrtio auto. Ipak, pošto žena koja je donela trač u Njujork nije nikad čula za njega, bila je ubeđena da sam ja poginuo i donela tragičnu vest u Njujork koja se momentalno raširila.
Par dana na poslu su ljudi bili prilično iznenađeni što me vide.
Šta je zaključak svega ovoga?
Prvo, ljudi očigledno veruju da mogu da dobiju poziv sa one strane, pošto me je dvoje pitalo odakle zovem.
Drugo, veruju da se čovek ne oporavi potpuno nakon vaskrsnuća pošto su me neprestano pitali za moje zdravlje i velikodušno mi pomogli oko prtljaga.
Treće, moja žena je morala nekoliko dana da živi sa reputacijom hladnokrvne kučke pošto je ovlaš primala sva saučešća koja su joj ljudi izjavljivali.
Konačno, ruska mudrost tvrdi da će oni za koje se pričalo da su mrtvi i kojima je bdenje održano pre smrti živeti neverovatno dugo.
Vladislav Gerasev
Webtribune.rs
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
