U vremenu kada se oči svakodnevno bombarduju ekranima, sitnim slovima i neprekidnim vizuelnim signalima, pitanje vida više nije sporedna stvar. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, više od 2,5 milijarde ljudi širom sveta danas živi sa nekim oblikom oštećenja vida, a veliki deo tog broja otpada upravo na miopiju.
Ta brojka sama po sebi govori dovoljno. O tome kako kratkovidost nastaje, zašto se širi brže nego ranije i šta može da se uradi na vreme, za Argumente i fakti govorila je Natalija Rinskaja, optometristkinja i specijalistkinja za poremećaje binokularnog vida.
Miopija, kako objašnjava Rinskaja, formalno nije bolest. Ne postoji lek u klasičnom smislu te reči, ali postoji korekcija – naočarima ili kontaktnim sočivima. Ipak, brzina kojom se ovaj poremećaj širi, posebno među decom, navela je stručnjake da sve češće koriste izraz „epidemija miopije“. Upravo taj rast kod najmlađih danas izaziva najveću zabrinutost.
U najvećem broju slučajeva, miopija je takozvanog aksijalnog tipa. To znači da je prednje-zadnja osa očne jabučice duža nego što bi trebalo, pa se svetlosni zraci ne fokusiraju na mrežnjaču, već ispred nje. Što je ta osa duža, miopija je izraženija.
Postoji i refraktivna, odnosno mešovita miopija, kod koje problem nastaje zbog nepravilne refrakcione moći rožnjače ili očnog sočiva, iako sama dužina oka može ostati u granicama normale. Bez obzira na tip, ishod je sličan – gledanje u daljinu postaje zamagljeno.
Kod dece posledice idu mnogo dalje od samog vida. Nekorigovana miopija znači da dete slabije vidi tablu, propušta informacije, oseća nelagodnost, pa čak i stid. Oči su stalno pod naporom, javljaju se umor i glavobolje, koncentracija opada, a sa njom i vizuelno pamćenje.
Produktivnost u učenju trpi, baš kao i socijalna prilagođenost. Sport, kreativne aktivnosti, svakodnevna interakcija – sve to može biti otežano. Kada se vid koriguje i slika postane jasna, primećuje se napredak ne samo u školskim obavezama, već i u samopouzdanju deteta.
Kratkovidost se najčešće prvi put pojavljuje u ranom školskom uzrastu, u periodu kada telo – pa tako i oči – intenzivno rastu. Većina dece se rađa sa blagom dalekovidošću, oko 2,50 do 3,00 dioptrije. Kako dete raste, oko se prirodno izdužuje, a taj proces bi, u idealnim uslovima, trebalo da se završi oko pete ili šeste godine.
Tada se vid stabilizuje. Međutim, kod dela dece oko nastavlja da raste i posle tog perioda, što vodi ka razvoju miopije. Do uzrasta između 16 i 25 godina, kratkovidost obično dostiže svoj „konačni minus“. Ono što je važno naglasiti jeste da ranije otkrivanje i pravovremene mere mogu značajno usporiti njenu progresiju. Kada se rast oka jednom zaustavi, te dioptrije ostaju za ceo život.
Statistika je prilično jasna: oko 30 odsto školske dece ima miopiju, a najbrži napredak poremećaja beleži se između sedme i dvanaeste godine. Razlozi su višeslojni. Genetika igra veliku ulogu – ako su oba roditelja kratkovida, rizik da će i dete razviti miopiju raste na oko 50 odsto.
Tu je i manjak dnevne svetlosti. Stručnjaci insistiraju na najmanje dva sata boravka napolju svakog dana, čak i kada je oblačno. I možda najčešća greška: odlaganje korekcije vida. Roditelji često misle da je dete premalo za naočare ili se boje zadirkivanja u školi. Neki odluče da ne reaguju uopšte.
To je, upozorava Rinskaja, rizičan pristup. Naočare sa potpunom korekcijom treba nositi čim miopija počne da se razvija – jedino tako se može usporiti rast oka i omogućiti pravilan rad vizuelnog sistema.
Ignorisanje problema ne prolazi bez posledica. Nekontrolisana miopija može dovesti do stalnog pogoršanja vida i rasta dioptrije do visokih vrednosti. Javljaju se binokularni poremećaji, slabi koordinacija između očiju i stereoskopski vid. Ambliopija, poznata i kao sindrom „lenjeg oka“, znači da je vid loš i na blizinu i na daljinu, čak i uz pravilno izabranu korekciju.
Tu je i ekscentrična fiksacija, poremećaj u kojem očni mišići ne uspevaju da pravilno usmere sliku na centralni deo mrežnjače, što utiče na brzinu čitanja, pamćenje i ukupnu vizuelnu udobnost. Strabizam, odnosno razrokost, jedna je od najčešćih komplikacija miopije i glavni uzrok gubitka binokularnog vida kod dece. Kod visokih stepena kratkovidosti značajno raste i rizik od patologija mrežnjače, uz moguć gubitak vida.
Često se čuje i argument da će sve to kasnije „srediti laser“. Mnogi roditelji veruju da se nošenje naočara može preskočiti, a problem rešiti hirurškom korekcijom u odraslom dobu. Stručnjaci kažu da je to pogrešno razmišljanje. Bez rane i potpune korekcije, miopija brže napreduje, a rizik od binokularnih poremećaja raste – što može biti prepreka za samu operaciju.
Osim toga, laserska korekcija uklanja posledicu, ali ne i uzrok: očna jabučica ostaje iste veličine, pa rizici za mrežnjaču ostaju. Efekat nije ni doživotan – posle četrdesete godine, kada se razvija presbiopija povezana sa starenjem, naočare se često ponovo vraćaju u svakodnevicu.
Kod miopije jače od -6,0 dioptrija mogu postojati i ograničenja za hiruršku intervenciju, a ni rizik od komplikacija poput suvih očiju, halo efekata ili regresije ne može se u potpunosti isključiti.
Pre bilo kakve operacije, bez obzira na godine, neophodno je da pacijent ima stabilan vid uz potpunu korekciju – naočarima ili kontaktnim sočivima – najmanje dve godine. Tek kada se potvrdi da miopija više ne napreduje i kada se isključe kontraindikacije, može se razmišljati o daljim koracima.
Kontrola miopije danas podrazumeva kombinaciju ranog otkrivanja i stalnog praćenja. Prvi i osnovni korak je potpuna korekcija vida – dioptrija u naočarima ili sočivima mora u potpunosti odgovarati stvarnoj refrakciji oka. Jedna od savremenih metoda su kruta, gasopropusna, ortokeratološka noćna sočiva koja se nose tokom spavanja.
Ona privremeno menjaju oblik rožnjače i omogućavaju jasan vid tokom dana bez naočara ili mekih sočiva. Istraživanja pokazuju da kod dece mogu usporiti progresiju miopije za 40 do 60 odsto.
Pogodna su za sve uzraste, naročito za one koji su fizički aktivni ili jednostavno žele više slobode tokom dana. Za razliku od operacije, njihov efekat je potpuno reverzibilan.
Uz to dolaze i dodatne, ali nimalo nevažne mere: redovni pregledi kod oftalmologa ili optometrista najmanje jednom godišnje, jer deca često ne prepoznaju blagu miopiju i retko se žale.
Tu je i pravilo 20-20-20 – na svakih 20 minuta gledanja u ekran, 20 sekundi gledati u objekat udaljen oko šest metara. Dobro osvetljenje pri čitanju i pisanju, pravilno organizovano radno mesto i svakodnevne šetnje po dnevnom svetlu, minimum dva sata dnevno, čak i kada sunce izostane.
Sve to zajedno ne garantuje čuda, ali može napraviti veliku razliku. U vremenu kada se granice između igre, učenja i ekrana brišu, pitanje je koliko smo spremni da na vreme primetimo prve znake i reagujemo. Jer vid se često uzima zdravo za gotovo – sve dok ne počne da izmiče, tiho i postepeno. A tada je svaka ranija odluka odjednom mnogo važnija nego što je delovala u tom trenutku.
