Mnogi roditelji se u jednom trenutku zaustave i zapitaju se isto: Zašto dete stalno kašlje, curi mu nos, zašto je opet kod kuće umesto u vrtiću i da li je u pitanju famozni „slab imunitet“.
Instinktivno se tada poseže za vitaminima, sirupima i preparatima koji obećavaju brzo rešenje. A prečesto se preskoči ono osnovno – razumevanje šta je zapravo normalno u dečjem uzrastu, a šta zaista može da bude znak problema.
O tome kako se imunitet deteta procenjuje i kako mu se realno može pomoći, za Argumenti i fakti govori otorinolaringolog Ljudmila Džaparidze.
Deca, po prirodi stvari, obolevaju češće nego odrasli. Njihov imuni sistem se tek gradi i svaki susret sa virusom deo je tog procesa učenja. Dok je dete uglavnom kod kuće, u krugu porodice, u prostoru gde se vodi računa o čistoći i higijeni, njegov organizam ima vrlo malo kontakta sa mikroorganizmima.
Onog trenutka kada krene u vrtić, na predškolske aktivnosti, u školu ili jednostavno počne intenzivnije da se druži sa vršnjacima, sledi period prilagođavanja. Tada broj respiratornih infekcija naglo raste. To nije slabost, već prirodna faza odrastanja.
Retko koje dete prođe adaptaciju na kolektiv bez onog osećaja da je curenje iz nosa uvek tu. I to, koliko god roditeljima delovalo iscrpljujuće, u većini slučajeva ne bi trebalo da bude razlog za paniku. Čak ni etiketa „često bolesno dete“ nije dijagnoza, već opis situacije. Problem nastaje tek kada se pojave određeni, jasno definisani znaci koji mogu da ukažu na primarni imunodeficit. Takvih upozoravajućih signala ima ukupno 12:
-Postojanje osoba sa imunodeficitima u porodici.
-Osam ili više gnojnih upala srednjeg uva u toku jedne godine.
-Dva ili više teških sinusitisa godišnje.
-Dve ili više upala pluća u toku jedne godine.
-Ponavljane sistemske infekcije izazvane neuobičajenim mikroorganizmima, uključujući uvećane vratne limfne čvorove, apscese i slično.
-Komplikacije nakon vakcinacija.
-Slab rast ili nedovoljno dobijanje na telesnoj masi.
-Ponavljane duboke infekcije kože i unutrašnjih organa.
-Dugotrajna upotreba antibiotika bez odgovarajućeg efekta.
-Česte kandidijazne infekcije kože i sluzokože nakon prve godine života.
-Sepsa ili teške infekcije kod deteta.
-Potreba za dugotrajnom antibakterijskom terapijom bez vidljivog poboljšanja.
Važno je reći i to: velika većina dece se ni približno ne uklapa u ove kriterijume.
Mnogo češće od „skrivene bolesti“, imunitetu deteta smetaju svakodnevni uslovi u kojima živi. Tu su, praktično, njegovi pravi protivnici. Previše suv i topao vazduh u stanu dovodi do isušivanja nosne sluzokože, koja tada gubi svoju zaštitnu ulogu i otvara vrata infekcijama.
Neprovetravanje dodatno pogoršava situaciju – vazduh postaje ustajao, težak, pun prašine i štetnih čestica. Zato je svakodnevno provetravanje neophodno, a spavanje uz blago otvoren prozor sasvim u redu, uz oprez da ne dođe do promaje.
Posebna priča je pregrevanje. Previše slojeva odeće, visoka temperatura u stanu i stalno „utopljavanje“ deteta teraju organizam da neprestano troši energiju na regulaciju telesne temperature. Kada se dete potom oznoji i izađe napolje, lakše dolazi do pothlađivanja. Uz to, potpuni izostanak i najblažeg očvršćavanja čini da deca reaguju na svaki povetarac, kao da su rasla pod staklenim zvonom.
Nedostatak boravka napolju i manjak kretanja dodatno slabe odbrambene mehanizme. Svež vazduh nije mit, već osnovna potreba. Dete mora da se kreće, da trči, skače, da bude aktivno – to poboljšava cirkulaciju i rad sluzokože.
Kada se govori o jačanju imuniteta, važno je razbiti jednu zabludu: to nije kurs sirupa niti čudesni preparati. Prava podrška znači stvaranje uslova u kojima dečji organizam može da funkcioniše onako kako je priroda zamislila. Prvi korak je uređenje atmosfere u domu.
Optimalna temperatura u dečjoj sobi je oko 19 do 21 stepen, a vlažnost vazduha između 50 i 70 procenata. U takvim uslovima, često i hronično curenje nosa počne da jenjava bez ikakvih lekova.
Svakodnevne šetnje, bez obzira na vremenske prilike, podrazumevaju se. Hladnoća sama po sebi nije neprijatelj. Kada je temperatura niža, šetnje mogu biti kraće, ali ne treba ih izbacivati. Odgovarajuća, lagana i funkcionalna odeća od savremenih materijala omogućava detetu da mu bude toplo, a da se ne pregreva. Deca imaju brži metabolizam i više se kreću, pa drugačije podnose hladnoću nego odrasli.
Umereno očvršćavanje znači jednostavne stvari: hodanje bosih nogu po kući, kupanje u vodi koja nije previše topla, normalna sobna temperatura. Tome se dodaju pravilna ishrana i jasan dnevni ritam – bez prisiljavanja na jelo, bez preterivanja sa slatkišima, uz svakodnevno prisustvo voća i povrća, idealno pet porcija dnevno.
Ove mere ne „forsiraju“ imunitet, već mu ne smetaju da radi svoj posao. Suprotno tome, postoje postupci koje savremena medicina ne preporučuje. Ekstremno očvršćavanje hladnom vodom napolju predstavlja stres.
Izlazak na niske temperature bez adekvatne odeće dovodi do pothlađivanja. Lečenje virusnih infekcija antibioticima ne samo da je beskorisno, već narušava korisnu mikrofloru. Samostalno uzimanje preparata „za imunitet“, čak i onih biljnog porekla poput ehinacee, može imati neželjene efekte, uključujući alergijske reakcije.
Ako dete u vrtiću ima blage respiratorne infekcije na svake dve nedelje, to nije razlog za sumnju na imunodeficit. To je adaptacija. Alarm se pali kada bolesti imaju težak tok, prate ih gnojne komplikacije, često se ponavljaju, slabo reaguju na terapiju ili su uzrokovane neuobičajenim mikroorganizmima. Tada je konsultacija sa imunologom opravdana.
Imunitet nije prekidač koji se uključi tabletom, niti motor koji treba „ubrzati“. To je složen sistem koji najbolje funkcioniše u normalnim, zdravim uslovima – uz čist i vlažan vazduh, kretanje, boravak napolju, umereno očvršćavanje i razuman odnos prema dečjim bolestima. Kada se te osnove obezbede, organizam deteta u većini slučajeva pronađe svoj balans. A kada se pojave ozbiljni znaci, tada na scenu stupa lekar, a ne nova bočica sa obećanjem brzog rešenja.
