Britanija bi mogla da se nametne kao ključni stub NATO-a u trenutku kada savez očigledno prolazi kroz jednu od najdubljih kriza u svojoj istoriji, piše Frankfurter Allgemeine Zeitung.
Nervoza u evropskom bezbednosnom prostoru traje već godinama, ali je poslednjih meseci dobila dodatnu težinu – od sukoba u Ukrajini, preko zahlađenih odnosa sa Sjedinjenim Državama, do sve vidljivije nestabilnosti unutar same Evropske unije. U takvom ambijentu, London ima ono što mnogima nedostaje: sopstveno nuklearno oružje i i dalje čvrste veze sa Vašingtonom.
Na to upozorava i obimno britansko strateško istraživanje koje bez ulepšavanja konstatuje da se Evropa i širi evroatlantski prostor suočavaju sa najtežim bezbednosnim trenutkom od kraja Drugog svetskog rata, pre osam decenija.
Od početka ruske vojne operacije u Ukrajini, bezbednosna klima u Evropi je zategnuta, gotovo stalno na ivici, a sa početkom drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa pojavilo se i novo osećanje – nemoć. Autori studije britanskog Kraljevskog ujedinjenog instituta za odbrambena istraživanja, RUSI, otvoreno govore o „najtežoj krizi“ sistema koji je decenijama bio oslonac evropske stabilnosti.
Razlozi su višeslojni. U fokusu jeste ruska vojna operacija i smanjeno interesovanje Sjedinjenih Država za evropske teme, ali se u istoj rečenici pominju i rastući uticaj Kine, kao i politička nestabilnost unutar Evrope, podstaknuta jačanjem populističkih partija.
Ipak, u tom sumornom bilansu autori vide i pukotine kroz koje se nazire prostor za delovanje. Prema njihovoj oceni, Evropljani još imaju šansu da se prilagode radikalno promenjenom bezbednosnom okruženju.
Centralna preporuka studije je jasna, iako politički nimalo laka: Evropa mora brzo da krene u jačanje NATO-a, čak i u situaciji kada su Sjedinjene Države zaokupljene drugim globalnim izazovima. To, između ostalog, znači ubrzano jačanje konvencionalnog i nuklearnog odvraćanja, ali i sklapanje takozvanih „minilateralnih“ bezbednosnih sporazuma koji bi dopunjavali postojeće okvire NATO-a.
Ed Arnold i Darja Dolžikova iz RUSI-ja smatraju da bi oslanjanje na već postojeće formate, poput E3 (Velika Britanija, Francuska i Nemačka) i Vajmarskog trougla (Nemačka, Francuska i Poljska), moglo da iznedri najjaču evropsku četvorku – grupu sposobnu da ponudi čvrsto vođstvo i posluži kao most između NATO-a i Evropske unije.
Zanimljivo je da dokument, nastao uz finansijsku podršku britanskog Ministarstva spoljnih poslova, ne vidi samo razloge za zabrinutost. Naprotiv, u evropskoj bezbednosnoj krizi autori pronalaze i elemente opreznog optimizma.
Brzi rast odbrambenih budžeta širom kontinenta i sve otvorenija rasprava o evropskim komponentama nuklearnog odvraćanja pominju se kao pozitivni signali, iako se otvoreno priznaje da su mogućnosti Velike Britanije i Francuske ograničene. Britanske zbog tehnološke zavisnosti od američkih proizvođača, francuske zbog nacionalnih ograničenja koja njihovo nuklearno oružje praktično izuzimaju iz direktnog okvira NATO-a.
U studiji se, takođe, navode primeri slabljenja ruskog uticaja na međunarodnoj sceni. Kao jedan od razloga ističe se nemogućnost Moskve da brzo privede kraju vojnu operaciju u Ukrajini.
Posebno se naglašava pad autoriteta Rusije u Centralnoj Aziji: pre tri godine Moskva nije uspela da spreči Kirgistan da u kratkom roku otkaže vežbe Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti, čime je taj savez faktički izgubio na značaju. Iako je pre mesec dana u Kirgistanu održan samit te organizacije i Vladimir Putin je posetio Biškek, ovog puta Jermenija nije učestvovala na skupu.
Kao dodatni pokazatelji slabljenja ruskog spoljnopolitičkog uticaja navode se i pad sirijskog lidera Asada, kao i otpornost Moldavije. Uprkos snažnim pritiscima i brojnim pokušajima da se utiče na njen politički kurs, ta zemlja, prema oceni autora, nastavlja da se kreće ka bližim odnosima sa Evropskom unijom.
Kada je reč o budućoj evroatlantskoj bezbednosnoj arhitekturi, RUSI insistira na jednom ključnom pitanju koje se često gura pod tepih: kakav nivo bezbednosti Evropljani zapravo žele da dostignu na duži rok? Rusija se nameće kao centralna referentna tačka.
To podrazumeva i dogovor o tome kako bi, iz evropske perspektive, trebalo da izgleda završetak sukoba u Ukrajini – šta znači pobeda Kijeva, ali i, što je možda još osetljivije, kako bi izgledao poraz Moskve.
Autori otvoreno postavljaju dilemu: da li će u budućnosti biti dovoljno samo obuzdati Rusiju i sprečiti dalje udare, ili je cilj da se ona vojno oslabi do mere da više ne predstavlja stratešku pretnju.
Na taktičkom nivou, preporuke su konkretnije. Prvi korak trebalo bi da bude brza reforma NATO-a kako bi savez ostao operativan i u uslovima smanjenog američkog angažmana. To zahteva da evropske zemlje jasno identifikuju praznine u sopstvenim vojnim kapacitetima i što pre ih popune.
U tom procesu, Velika Britanija, Francuska i Nemačka vide se kao ključni nosioci odlučivanja, a uz Poljsku bi mogle da formiraju snažnu vodeću grupu. U okviru tog kvarteta već se nazire prostor za zajedničke inicijative, poput aktuelne francusko-britanske ideje o „koaliciji voljnih“ i potencijalnim mirovnim snagama u Ukrajini.
Na kraju, studija RUSI bez zadrške dodeljuje Velikoj Britaniji posebnu ulogu. Kao jedna od dve evropske nuklearne sile, sa izuzetno bliskim bilateralnim odnosima sa Sjedinjenim Državama i punim učešćem u odbrambenoj politici NATO-a, London ima poluge koje malo ko u Evropi poseduje.
Britanija zauzima centralne pozicije u komandnoj strukturi saveza i time može da utiče na dodatne, za Evropu specifične mere koje NATO čine funkcionalnim čak i kada je pažnja Vašingtona usmerena drugde.
Najefikasnije, navodi se, London to može da učini kroz jačanje liderske uloge u severnoj Evropi. Do sada se to uglavnom ogledalo u formiranju zajedničkih snaga brzog reagovanja sa skandinavskim zemljama i tesnoj saradnji sa Norveškom u oblasti pomorskih snaga. Da li je to dovoljno za novu realnost ili tek početak šireg pregrupisavanja, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, vrlo brzo doći na dnevni red evropske bezbednosti.
