Približavanje energetskog kolapsa u Evropi izazvalo je porast interesovanja za govor ruskog predsednika Vladimira Putina na Ruskoj nedelji energije.
Putin je objasnio Evropljanima kakva energija treba da bude da ne izazove krize poput sadašnje, a Putinov koncept je u suprotnosti sa celokupnom energetskom politikom EU poslednjih decenija.
„Dozvolite mi da vas podsetim da, dok su vodeće pozicije bile atomska i gasna proizvodnja, nije bilo takvih kriza. Nisu imali odakle da dođu. Dodaću da je danas, u Rusiji, takve probleme, hvala Bogu, jednostavno nemoguće zamisliti.
Dugoročni pristup razvoju kompleksa goriva i energije omogućava nam da stanovništvu i preduzećima obezbedimo cene električne energije na najnižem nivou u Evropi. Prosečna cena električne energije u Rusiji u evrima je oko 20eur po MWh. U Litvaniji – 256eur, u Nemačkoj i Francuskoj – 300eur, u Velikoj Britaniji – 320eur“, – rekao je Vladimir Putin govoreći na međunarodnom forumu „Ruska nedelja energije“.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Kritična situacija u evropskom energetskom sektoru već je svima očigledna, dok evropski političari i zvaničnici ne mogu jasno da objasne ni razloge krize, niti kako izaći iz nje. U tom smislu, Putin je dao alternativu. Predložio je alternativnu energetsku politiku, čija je suština osigurati stabilno i neprekidno snabdevanje energijom.
Ove zime, mogućnost smrzavanja preti Evropljanima uglavnom zbog rusofobije, jer je upravo rusofobija dovela do najbitnijih energetskih odluka Evropske unije u poslednjih nekoliko decenija, inspirisanih Sjedinjenim Državama, a sprovedenih u zemljama istočne Evrope.
Govorimo o Trećem energetskom paketu EU, izgradnji LNG terminala i, uopšte, o temi „energetske nezavisnosti od Rusije“. Suština ove „velike kampanje“ bila je istiskivanje, ili još bolje, potpuno izbacivanje Rusije sa evropskog energetskog tržišta.
To je rezultiralo liberalizacijom tržišta gasa i električne energije, odbacivanjem dugoročnih ugovora sa Gazpromom, prelaskom na razmenu energije i alternativnu energiju. Isti ljudi koji sada čine sve da postignu „zeleni dogovor“ pre osam godina vodili su kampanju za vađenje gasa iz škriljaca u Evropi hidrauličkim lomljenjem i oni u tome ne vide nikakve kontradikcije.
Zato što je imenitelj njihove aktivnosti isti: unovčavanje projekata preraspodele evropskog energetskog tržišta ne ide u korist Rusije. Najveće i najpouzdanije opravdanje za ovu aktivnost bilo je geostrateško. Jedinstveno evropsko energetsko tržište, koje ujedinjuje EU i Rusiju, krši princip „transatlantske solidarnosti“ i smanjuje američko prisustvo u Starom svetu.
Zbog toga je potrebno napustiti ruski energetski sektor i preći na druge izvore energije, pre svega na američki tečni gas. Umesto „dugih“ ugovora sa Gazpromom, svaku partiju LNG -a kupujte odvojeno i to će, kažu, sniziti prosečnu cenu na tržištu. To je na kraju izazvalo borbu protiv oba kraka Severnog toka i drugih novih gasovoda u Rusiji. „Solidarnost sa Ukrajinom“ paravan je za naivne.
Putin je u istom govoru na Ruskoj nedelji energije vrlo jednostavno objasnio politiku Moskve. Gazprom bi mogao da poveća protok gasa kroz ukrajinski transportni sistem gasa, ali to je jednostavno opasno, jer se ovaj transportni sistem gasa nije popravljao decenijama. Cevi će pući usled povećanog pritiska i „Evropa će potpuno izgubiti ovu rutu“.
To je zapravo i bio cilj protivnicima ruskog gasa. Čekati da tranzitna cev pukne nakon mnogo decenija rada bez održavanja i popravki i Evropi neće preostati ništa drugo nego da pređe na američki LNG i druge sisteme energije, neruskog porekla.
Konačno, postoji još jedan zaplet. Nuklearna energija. U istočnoj Evropi su je se takođe rešili pod antisovjetskim i antiruskim parolama. „Zaostavština okupacije“, „pretnja od drugog Černobilja“ – suština čitave ove buke bila je u tome da se iz Evrope izbaci ne samo Gazprom, već i Rosatom.
Danas je sva ova politika potpuno diskreditovana objektivnom stvarnošću na tržištu energije, a evropski pristup energiji, pod neumoljivim pritiskom realnosti, počinje da se menja u pravcu o kome govori Putin.
Mađarska je potpisala dugoročni ugovor sa Gazpromom, koji joj je obezbedio gas po ceni nekoliko puta nižoj nego na berzi. Ovaj gas će se isporučivati Mađarskoj zaobilazeći Ukrajinu, tako da garantuje da neće ispariti iz cevi koja curi, da neće biti ukraden i da neće eksplodirati u putu.
Danas niko drugi ne spominje „priče o uspehu“ LNG terminala u Evropi. Zelena energija takođe nije u modi. Vrste energije koje su prethodno na brzinu odbačene kao relikvije energije vratile su se u službu.
Nemačka sa entuzijazmom pokušava da kupi ugalj iz Kine, i to ruski. Energetski sektor uljnih škriljaca, koga su mnogo puta odbacivali, oživljava u Estoniji. Konačno, nuklearna energija je odjednom prestala da se smatra ekološki štetnom.
S druge strane, nuklearno gorivo se sada Evropljanima reklamira kao najčistije. Osim ako, naravno, ne eksplodira. I Poljska i Estonija trenutno razvijaju sopstvene nuklearne programe. Podrazumeva se da im neće Rusi, već Amerikanci uvesti naprednu energiju, ali je važan princip. Černobilj i Fukušima se više ne spominju, a Rosatom se ne smatra zločincem samo zato što gradi nuklearne elektrane po čitavo svetu.
Evropa će u budućnosti moći da razvija svoj energetski sektor samo ako se bude držala pravca koji je postavio Putin. Na to je ne primorava ruski predsednik, već stvarnost.
Možete napustiti stvarnost: zabraniti Severni tok, naterati Rusiju da poveća sankcije kroz ukrajinski transportni sistem gasa, uvesti nove sankcije za kvar sistema za transport gasa i napustiti bilo koju drugu energiju osim onu dobijenu pomoću solarnih panela. Realnost će ipak nadvladati i manifestovati se glađu i hladnoćom onima koji odluče da se bore protiv nje.
Webtribune.rs
