Nedavno se svet podsetio da je prošlo 20 godina od ulaska vojske bosanskih Srba u Srebrenicu. Međutim, malo ko zna da je taj događaj poslužio kao izgovor za intervenciju SAD i NATO-a, koji su napali bosanske Srbe, iako je to predstavljalo direktno kršenje povelje UN. Napad na bosanske Srbe je kasnije postao prototip za sve buduće agresije anglocionističkog carstva (Jugoslavija, Irak, Avganistan, Libija, Sirija, Jemen…).
Još uvek postoje sumnje o tome šta se zaista dogodilo u Srebrenici, ali se zasigurno zna da je veliki broj bosanskih muslimana pokušao da se probije od Srebrenice do Tuzle, te da je veliki broj njih stradao u borbi protiv bosanskih Srba.
Važno je napomenuti da je Srebrenica označena kao „sigurna oblast“ od strane UN. To je značilo da su bosanski muslimani morali u potpunosti da demilitarizuju taj grad, dok bosanski Srbi nisu smeli da ga napadaju. Ovakve „sigurne oblasti“ su bile namenjene samo za civile. Međutim, bez obzira na to, u Srebrenici se nalazila čitava vojna jedinica bosanskih muslimana koja se samo još više pojačavala. Štaviše, bosanski muslimani su stalno koristili Srebrenicu kao sigurnu bazu iz koje su napadali bosanske Srbe širom grada. Na početku rata, bosanski muslimani su već bili zapalili sva sela sa bosanskim Srbima oko Srebrenice i pobili sve civile koji su se u njima nalazili (govori se o ciframa od nekoliko hiljada civila). Lokalni bosanski Srbi su se zakleli da će se jednog dana osvetiti za ove masakre, a ta pretnja se ostvarila kada su bosanski Srbi ušli u Srebrenicu. Naravno, ništa od navedenog nije objavljeno u zapadnim medijima.
Sarajevo je takođe u više navrata bilo poprište napada pod lažnom zastavom, a najpoznatiji od njih su masakri na Markalama (1994. i 1995. godine).
Postoje brojni dokazi da je zvanična priča o Srebrenici netačna, ali čitava priča je bila prilično dobro osmišljena. Srebrenica je bila kombinacija:
- Borbenih operacija između snaga bosanskih Srba i bosanskih muslimana koji su pokušali da pobegnu iz Srebrenice;
- „Spontanog“ usmrćivanja brojnih civila i ratnih zatvorenika od strane bosanskih Srba koji su želeli da se osvete;
- Namernog usmrćivanja brojnih civila i ratnih zatvorenika koje su naredili jugoslovenski (federalni) zvaničnici;
- Operacije SAD čiji je cilj bio da se preuveliča broj žrtava i za to okrive bosanski Srbi.
Međutim, važno je napomenuti šta Srebrenica nije bila:
- Srebrenica nije bila genocid ni u kom smislu. Prvenstveno, bosanski Srbi i bosanski muslimani su ista etnička grupa koja se razlikuje samo po religiji, stoga se tu ne može govoriti o „etničkom čišćenju“.
- Potpuno je očigledno da ni Ratko Mladić ni Radovan Karadžić nisu izdali naređenja da se počine masakri. Da su hteli tako nešto da urade, oni ne bi uradili ono što je Mladić uradio: doveli gomilu novinara i na televiziji obećali bosanskim muslimanima da garantuju za njihovu bezbednost. Mladić i bosanski Srbi su samo upali u zamku koju su lukavo osmislile SAD.
- Međutim, postoje dokazi da su iz Beograda došla naređenja da se izvrši napad kako bi SAD i NATO mogli da intervenišu. Takoreći, određeni zvaničnici u Beogradu su sarađivali sa SAD.
Glavni problem pri utvrđivanju šta je zapravo istina i šta se zaista dogodilo u Srebrenici jeste činjenica da je svima, i SAD i NATO-u i Evropi i Rusiji pod Jeljcinom i Jugoslaviji pod Miloševićem odgovarala zvanična priča. Sve ove sile su želele da se rat okonča, a tvrdoglavi bosanski Srbi nisu želeli da se predaju. Dakle, svima je bio potreban izgovor da SAD i NATO napadnu bosanske Srbe. Tu u igru ulazi Srebrenica.
Ipak, postoji nada da će se danas, 20 godina kasnije, neke stvari promeniti, a ponajviše sa muslimanske strane. Zašto?
Kao prvo, anglocionističko carstvo se pretvaralo da podržava muslimane u Bosni i na Kosovu, a zatim se okrenulo protiv muslimanskih država poput Libije, Iraka, Avganistana, Sirije, Jemena itd. Sve taktike koje su primenjene na Balkanu su kasnije ponovo primenjene na Bliskom istoku.
Kao drugo, u Srebrenici jeste poginuo veliki broj muslimana. Neki su stradali u borbi, ali neki su bili i usmrćeni. Rođaci ovih ubijenih muslimana sigurno žele da saznaju ko je počinio ove zločine. Iako ih možda raduje činjenica što su Mladić i Karadžić uhapšeni i u Hagu, sigurno nisu odušavljeni činjenicom da su pravi zločinci još uvek na slobodi, a među njima su izvesni bosanski muslimanski zvaničnici iz Sarajevske vlade.
Prava priča o Srebrenici još uvek nije poznata, ali je važno da se teži ka tome da se otkrije istina. Kao deo te potrage za istinom, želimo da vas uputimo na važnije izvore o Srebrenici:
1) „Činjenice o Srebrenici“ – Stefan Karganović i Aleksandar Pavić,
2) Izveštaj „Srebrenica 15 godina kasnije – Ispitivanje dokaza“ – Đorđe Bogdanić i Džonatan Ruper,
3) Izveštaji „Preispitana priča o Srebrenici“ i „Da li Srebrenica upotrebljena kao političko oružje može postati alat za stvaranje mira?“ sa nedavne konferencije u Banja Luci,
4) Snimak obraćanja šeika Imrana Huseina na konferenciji u Banja Luci,
5) Snimak obraćanja profesora Aleksandra Dugina na konferenciji u Banja Luci,
6) Snimak apela na bosanske muslimane šeika Imrana Huseina,
7) Analiza „Pomirenje na način Carstva“, koja piše o događajima vezanim za ruski veto na zasedanju Saveta bezbednosti UN na rezoluciju koju je podnela Velika Britanija.
Činjenice o Srebrenici:
1. Koliko je ljudi zapravo stradalo u Srebrenici u julu 1995. godine prema Međunarodnom sudu za ratne zločine?
U memorijalnom centru Potočare se navodi da je u Srebrenici stradalo ukupno 8.372 ljudi.
Prema „Bosanskom atlasu zločina“, koji je objavio Centar za istraživanja i dokumentovanje u Sarajevu, u Srebrenici je u julu 1995. godine ubijeno 6.886 ljudi. Drugi izvor pak tvrdi da je ubijeno 4.256 ljudi, a da se 2.673 bosanskih muslimana vodi kao nestalo.
Međunarodni sud za ratne zločine navodi brojku od 7.000-8.000 ljudi u slučaju koji se vodi protiv generala Radislava Krstića, dok se u slučaju generala Zdravka Tolimira navodi brojka od 4.970 žrtava.
Ne samo da nije razgraničeno koliko ima žrtava, već se ne zna ni na koji način su one stradale.
2. Koliko je osoba osuđeno zbog direktnog učestvovanja ili saučesništva u usmrćivanju zatvorenika u i oko Srebrenice u julu 1995. godine?
Jedina osoba osuđena zbog direktnog učestvovanja u zločinima u Srebrenici nije Srbin, već bosanski Hrvat, Dražen Erdemović, koji je identifikovan kao član vojske bosanskih Srba. On je osuđen na 5 godina zbog ubijanja nekoliko stotina bosanskih muslimana, a tačan broj nije utvrđen. On je dobio apsurdno nisku kaznu zato što se dogovorio sa tužiocem da svedoči protiv Srba kad god ga pozovu. Njemu je takođe odobren status zaštićenog svedoka, kao i novi identitet i stanovanje u neimenovanoj zapadnoj državi.
Iako je psihijatrijskim pregledom utvrđeno da Erdemović nije mentalno sposoban za dalje suđenje 27. juna 1996. godine, on je nedelju dana kasnije svedočio protiv srpskih generala Mladića i Karadžića, što je poslužilo za izdavanje naloga za njihovo hapšenje.
Erdemovića su uhapsile jugoslovenske snage 3. marta 1996. godine, ali je on predat Međunarodnom sudu za ratne zločine 30. marta 1996. godine na insistiranje Zapada.
Međutim, Erdemovićeva svedočenja nisu kredibilna, što dokazuje i činjenica da su forenzički timovi iskopali 127 tela na mestu na kom je Erdemović rekao da je ubijeno 1.200 žrtava. Njegova svedočenja se nisu poklapala i bila su puna oprečnih iskaza.
3. Kolike su presude izrečene ostalima koji su učestvovali u zločinima u Srebrenici?
Dragan Obrenović (2003), osuđen je na 17 godina zbog usmrćivanja muslimana u Srebrenici nakon dogovora sa tužiocem.
Vidoje Blagojević (2005), osuđen je na 15 godina zatvora kao saučesnik u ubistvima, usmrćivanju i neljudskom zlostavljanju.
Dragan Jokić (2005), osuđe je na 9 godina zatvora zbog saučesništva u zločinima protiv čovečnosti.
Vujadin Popović (2010), osuđen je na doživotnu kaznu zbog zločina protiv čovečnosti i genocida.
Ljubiša Beara (2010), osuđen je na doživotnu kaznu zbog zločina protiv čovečnosti i genocida.
Drago Nikolić (2010), osuđen je na 35 godina zatvora zbog saučesništva u genocidu i zločinima protiv čovečnosti.
Radivoje Miletić (2010), osuđen je na 18 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona ili pravila rata.
Vinko Pandurević (2010), osuđen je na 13 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona ili pravila rata.
Ljubiša Borovčanin (2010), osuđen je na 17 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona ili pravila rata.
Niko od navedenih pojedinaca nije optužen niti osuđen zbog usmrćivanja ratnih zatvorenika.
4. Da li je Međunarodni sud za ratne zločine nakon 20 godina ustanovio ko je dao naređenje za usmrćivanje ratnih zatvorenika?
Ne. To ni dan danas nije ustanovljeno.
Međutim, postoje navodi koji se ne mogu zanemariti, a koji imaju veze sa Alijom Izetbegovićem, liderom bosanskih muslimana. Hakija Meholjić je naveo da je Izetbegoviću rečeno kako je intervencija NATO-a moguća samo u slučaju da Srbi upadnu u Srebrenicu i pobiju najmanje 5.000 ljudi. Izetbegović je negirao tu tvrdnju.
5. Koliko je tela pokopano u Potočarama kod Srebrenice?
U 2015. godini je ova brojka dostigla 6.300 žrtava, odnosno toliko imena je urezano na groblju u Potočarama. Međutim, pristup posmrtnim ostacima ovih žrtava je ograničen i nije moguće sprovesti nezavisnu istragu o pravom broju tela.
Jedna bosanska muslimanka, Hasa Omerović, izgubila je oca, muža i brata 1995. godine, ali nije dozvolila da se oni zakopaju u Potočarama. Ona je navela da su tamo zakopani i ljudi koji nisu poginuli 1995. godine, a koji su takođe bili vojnici ili komandanti.
6. Koliko je ljudi stradalo u bitkama oko Srebrenice u julu 1995. godine?
Stručnjaci Međunarodnog suda za ratne zločine procenjuju da je stradalo oko 2.000 boraca vojske bosanskih muslimana. Analitičar Američke agencije za nacionalnu bezbednost navodi cifru od 5.000 boraca, a zvaničnici EU i UN oko 3.000-4.000 boraca.
7. Koliko su Srba iz Srebrenice i okoline Srebrenice ubili bosanski muslimani između proleća 1992. i jula 1995. godine?
Prema podacima koje je objavila holandska nevladina organizacija, na teritoriji Srebrenice je ubijeno 705 Srba u tom periodu. Mora se napomenuti da ovo nije konačna brojka.
Institut za istraživanje srpskih žrtava u 20. veku je objavio listu od 3.200 imena srpskih žrtava koje su bosanski muslimani predvođeni Naserom Orićem ubili u opštinama Zvornik, Osmaci, Šekovići, Vlasenica, Milići, Bratunac i Srebrenica.
8. Da li je Međunarodni sud za ratne zločine osudio nekoga zbog zločina protiv srpskog stanovništva?
Niko nije osuđen za zločine protiv srpskih civila u regionu Srebrenice počinjene od 1992. do 1995. godine, kada je ubijeno nekoliko hiljada žena, dece i starijih nakon mučenja i sakaćenja. Komandant snaga bosanskih muslimana, Naser Orić, optužen je za zločine u Srebrenici, ali je optužba odbačena zbog „nedostatka dokaza“ uprkos činjenici da je on govorio o ubijanju srpskih civila u zapadnim medijima pre 1995. godine.
Da sumiramo, evo šta se zna o Srebrenici nakon 20 godina:
- Nije ustanovljena veza između usmrćivanja zatvorenika i zvaničnih struktura Republike Srbije niti Republike Srpske.
- Usmrćivanje zatvorenika je izvršio mali broj ljudi različitih nacionalnosti, iako su optuženi samo Srbi.
- Ukupan broj zatvorenika za koje se sa nekom sigurnošću može reći da su usmrćeni je 10-20 puta manji od zvanične brojke od „7.000-8.000“, koja se stalno promoviše u medijima. Jedini razloga za ovo neosnovano preterivanje jeste stvaranje veštačke slike o kolektivnoj „srpskoj krivici“ kao opravdanju za intervencije Zapada na Balkanu, ali i širom sveta.
- Dokazani broj usmrćenih zatvorenika koje su ubili zapadni plaćenici je niži od broja ubijenih srpskih civila u Srebrenici i oko nje.
Jedino što se može zaključiti nakon 20 godina jeste da ništa nije sigurno kada je u pitanju Srebrenica, a razlog za to je pristrasna politička istraga.
The Saker
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
