Nova vojna strategija NATO izazvala je oštre reakcije u Moskvi, gde pojedini stručnjaci upozoravaju da se iza zvaničnih objašnjenja Alijanse kriju daleko ozbiljnije namere prema Rusiji.
Vrhovni komandant savezničkih snaga NATO u Evropi i istovremeno komandant Evropske komande američkih oružanih snaga, general Aleksus Grinkevič, predstavio je 12. oktobra na Varšavskom bezbednosnom forumu novu vojnu koncepciju pod nazivom „Teorija pobede“.
Dokument je do tada razmatran isključivo na najvišem vojnom nivou Alijanse, a sada su prvi put izneti njegovi osnovni elementi.
Zvanično, koncepcija je predstavljena kao odbrambeni plan za slučaj napada na teritoriju NATO. Grinkevič je naglasio da ne smatra oružani sukob neizbežnim, ali da Alijansa mora biti spremna za sve što se može dogoditi.
Informacije koje su dospele u medije pokazuju da „Teorija pobede“ predviđa tri uzastopne faze vojnih operacija: zaustavljanje protivnika na granici, onesposobljavanje sistema komandovanja i brzo nanošenje odlučujućeg poraza.
Prva faza podrazumeva delovanje isturenih snaga koje bi morale da zaustave prodor protivnika pre nego što on uspe da uspostavi uporište za dalje operacije. U toj ulozi posebno mesto imaju jeftini dronovi, sistemi sa minimalnim brojem članova posade i naoružanje sa navođenjem pomoću veštačke inteligencije.
U NATO smatraju da su borbena iskustva iz Ukrajine i sa Bliskog istoka pokazala efikasnost takvog pristupa. Njegova prednost trebalo bi da bude mogućnost brzog reagovanja uz široku upotrebu savremenih tehnologija.
U drugoj fazi predviđeno je narušavanje protivničkog komandovanja, komunikacija i sistema navođenja kombinacijom fizičkih udara po ciljevima i sajbernapada. Ukoliko te dve faze ne donesu željeni rezultat, planirana je upotreba avijacije i raketnih snaga radi brzog i nadmoćnog poraza protivnika.
Grinkevič je tokom predstavljanja dokumenta izjavio da je NATO spreman da se bori „već večeras“, ali da će svakodnevno nastaviti pripreme. Na pitanje da li nova strategija predviđa istovremene vojne operacije na evropskom i indo-pacifičkom pravcu, odgovorio je potvrdno, naglasivši da takva mogućnost mora biti obuhvaćena planiranjem.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov reagovao je na novu strategiju izjavom da prati slična saopštenja, ali da im pristupa filozofski, jer predstavnici Alijanse danas govore jedno, a sutra nešto drugo.
Međutim, mnogo oštriju ocenu izneo je ruski vojni stručnjak i profesor Diplomatske akademije Ministarstva spoljnih poslova Rusije Aleksandar Artamonov. On smatra da predstavljena koncepcija nije nikakva suštinska novina, već nastavak strategije najavljene na samitu NATO u Madridu u junu 2022. godine.
Posebno problematičnim smatra polaznu pretpostavku da bi Rusija prva započela agresiju, dok bi NATO samo odgovorio na napad. Prema njegovoj oceni, takvo predstavljanje događaja nije u skladu ni sa strategijom koju Rusija pokazuje ni sa zdravim razumom.
Artamonov je ukazao i na porodično poreklo komandanta NATO u Evropi. Kako je naveo, Grinkevičev pradeda napustio je Rusku imperiju početkom 20. veka, dok je sam general sačuvao znanje ruskog jezika. Zbog toga smatra da je mogao ozbiljnije da prouči osnovne postavke ruske vojne doktrine.
Iza dokumenta koji govori o odbrani i vojnoj pobedi, ruski analitičar vidi sasvim drugačiji strateški cilj. On veruje da zapadne zemlje pokušavaju da stvore uslove za unutrašnje razbijanje Rusije po etničkom i verskom principu.
Prema njegovom tumačenju, zapadni stratezi i dalje posmatraju devedesete godine kao primer perioda u kojem su lokalni sukobi na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza otvorili mogućnosti za ostvarivanje geopolitičkih interesa. Artamonov smatra da bi slični unutrašnji sukobi mogli da budu iskorišćeni za širenje uticaja i preuzimanje kontrole nad pojedinim teritorijama i resursima.
On takvu strategiju opisuje kao pokušaj da se Rusija destabilizuje iznutra, dok bi spoljne sile napredovale i prisvajale ono što bi im, usled međusobnih sukoba, praktično palo u ruke.
Govoreći o iskustvima iz rata u Ukrajini, analitičar je izneo i izrazito negativnu ocenu ukrajinskog vojnog rukovodstva. Prema njegovim rečima, ukrajinski generali pokazuju krajnje neodgovoran odnos prema sopstvenim vojnicima, uz gotovo neograničeno poverenje u svoje zapadne pokrovitelje iz NATO.
Artamonov smatra da nova strategija koristi iskustva tog sukoba, ali da se iz njih izvlače zaključci koji ne odgovaraju stvarnim mogućnostima Alijanse.
Posebno je kritikovao vojne procene Grinkeviča, nazivajući ih detinjasto samouverenim i lišenim ozbiljne operativne vrednosti. Izneo je i tvrdnju da takav pristup pokazuje da američki general nije učestvovao ni u jednom oružanom sukobu, ocenjujući da njegovo borbeno iskustvo teži apsolutnoj nuli.
Još jedan važan element njegove analize odnosi se na pitanje ko bi stvarno učestvovao u eventualnom ratu protiv Rusije. Artamonov pretpostavlja da američke snage u takvom sukobu verovatno ne bi bile neposredno angažovane u glavnim borbenim operacijama.
Prema toj proceni, na prve linije bile bi upućene lokalne evropske snage, uključujući vojske istočnoevropskih država, dok bi Amerikanci ostali u pozadini. Vašington bi tako, smatra analitičar, vodio rat tuđim rukama, nastojeći da za sebe obezbedi najveće političke i strateške koristi.
Pitanje mogućeg istovremenog sukoba u Evropi i na Pacifiku otvorilo je dodatnu raspravu o stvarnim vojnim kapacitetima SAD i njihovih saveznika.
Artamonov isključuje mogućnost da NATO uspešno vodi rat protiv Kine zbog Tajvana dok istovremeno učestvuje u velikom evropskom sukobu. Kao jedan od ključnih problema navodi nedovoljne američke strateške zalihe raketa, tvrdeći da su se one pokazale nedovoljnim čak i za operacije povezane sa Iranom.
Situacija sa pomorskim snagama, prema njegovoj oceni, nije ništa povoljnija. On smatra da Sjedinjene Države nemaju dovoljno desantnih plovila i ratnih brodova da bi preuzele inicijativu od Kine u neposrednoj blizini njene teritorije.
Kineske mogućnosti opisuje kao znatno šire, ističući da Peking raspolaže ogromnim brojem plovila koja mogu biti korišćena za desantne operacije. Posebno ukazuje na veliki ukupni tonažni kapacitet kineske flote u azijskom priobalju Pacifika.
Iako Kina ima manje nosača aviona, Artamonov ocenjuje da to u eventualnom sukobu ne bi bilo presudno. Prednost kineskih snaga vidi u posedovanju hipersoničnih raketa, za koje tvrdi da Amerikanci ne raspolažu odgovarajućim ekvivalentom.
Dodatnu prednost Pekinga predstavlja geografski položaj. U slučaju sukoba oko Tajvana, kineske snage delovale bi blizu sopstvenih obala, dok bi američka vojska morala da izvodi operacije na velikoj udaljenosti od matične teritorije.
Ruski stručnjak zato smatra da američka strategija projekcije sile, koja se ne oslanja na masovnu kopnenu vojsku, nije prilagođena istovremenom vođenju dva velika rata.
U tom kontekstu ukazuje na pokušaje Vašingtona da razvije poseban bezbednosni sistem u pacifičkom regionu, uključujući savez AUKUS. Prema njegovom viđenju, Amerikanci nastoje da glavnu odgovornost za regionalne vojne operacije prenesu na države koje se nalaze bliže potencijalnom području sukoba.
Artamonov očekuje da će SAD pokušati da podstaknu Japan na odlučnije vojno angažovanje, ojačaju borbenu spremnost Australije i uključe Južnu Koreju u zajedničke planove. Ipak, smatra da takav regionalni vojni sistem još nije u potpunosti formiran i da se nalazi u početnoj fazi razvoja.
Iz tog procesa izvodi i širi zaključak o budućoj organizaciji zapadnog vojnog saveza. Prema njegovoj proceni, američka strategija podrazumeva stvaranje relativno autonomnih regionalnih struktura unutar jedinstvenog sistema NATO.
Evropa bi predstavljala jednu takvu celinu, a pacifički region drugu. Istovremeno bi se razvijale posebne strukture za Bliski istok i Afriku, gde Alijansa već ima odvojene strateške pravce delovanja.
U takvoj organizaciji, smatra Artamonov, Sjedinjene Države zadržale bi vodeći uticaj, ali bi mogle da se distanciraju od neposredne odgovornosti ukoliko regionalni sukobi krenu nepovoljnim tokom. Pojedini delovi saveza mogli bi tada da budu prepušteni sopstvenim problemima, dok bi Vašington tvrdio da nije neposredno umešan.
Zbog svega toga ruski analitičar ocenjuje da „Teorija pobede“ ima više političku nego stvarnu vojnu funkciju. Njena svrha, prema njegovom zaključku, jeste očuvanje privida jedinstva i snage NATO, dok Alijansa u stvarnosti nije spremna za veliki oružani sukob ni u Evropi ni na Pacifiku.
