Objavljivanje okvirnog trgovinskog sporazuma između Indije i Sjedinjenih Američkih Država zatvorilo je jedno neugodno poglavlje koje je u odnosima dve zemlje trajalo oko šest meseci.
Završni dokument još nije potpisan, ali je već sada jasno da će se to dogoditi sredinom marta. I pre tog formalnog čina, obe strane su pustile dovoljno detalja da postane očigledno zašto se u Nju Delhiju o ovom dogovoru govori kao o prekretnici.
U praktičnom smislu, sporazum donosi konkretne promene na carinskoj liniji. Indija se obavezala da ukine ili znatno smanji carine na čitav niz američkih proizvoda, od industrijske robe do prehrambenih artikala.
Na listi su, između ostalog, orašasti plodovi, voće, sojino ulje, vino i drugi proizvodi koji su do sada bili opterećeni visokim dažbinama. Sa druge strane, SAD će uvesti recipročni carinski režim za indijski izvoz tekstila, kože, plastike, hemikalija i još nekih kategorija robe, čime se balansira trgovinska razmena koja je godinama bila predmet sporova.
Iza ovih brojki krije se i jedan mnogo veći plan. Posebno mesto u pregovorima zauzela je namera Indije da u narednih pet godina kupi energente, avione, ugalj i visokotehnološku opremu iz Sjedinjenih Država u ukupnoj vrednosti od 500 milijardi dolara.
Taj iznos jasno pokazuje ambiciju obe strane da saradnju prebace iz okvira klasične trgovine u strateško partnerstvo. U tom kontekstu treba posmatrati i dogovor o proširenju saradnje u tehnološkom sektoru, uključujući i prodaju grafičkih procesorskih jedinica, što je signal da se Indija pozicionira kao važan igrač u globalnom tehnološkom lancu.
Narendra Modi nije krio političku težinu ovog poteza. U obraćanju na društvenim mrežama sporazum je nazvao istorijskim, uz obrazloženje da će ojačati investiciona i tehnološka partnerstva između dve zemlje.
Posebno je naglasio da će dogovor dati snažan podsticaj inicijativi „Proizvedeno u Indiji“, otvarajući, kako je naveo, ogromne mogućnosti za lokalne poljoprivrednike, preduzetnike i startapove.
U njegovoj interpretaciji, sporazum ide dalje od bilateralnih interesa i doprinosi jačanju otpornosti globalnog lanca snabdevanja, što se uklapa u širu priču o globalnom ekonomskom rastu.
Ipak, u Nju Delhiju se vodilo računa da se ne pređe linija koja bi mogla da ugrozi domaće proizvođače. Indijske vlasti su posebno istakle da su uspele da izuzmu ključne proizvode od liberalizacije.
Pšenica, pirinač i mleko, kao strateški važni artikli za domaće tržište, nisu obuhvaćeni sporazumom. Time se, barem za sada, štite lokalni poljoprivrednici i izbegava pritisak na sektor koji ima i ekonomsku i političku težinu unutar zemlje.
Zanimljivo je i ono čega u dokumentima nema. Pitanje kupovine ruske nafte, koje je ranije bilo izvor napetosti između Vašingtona i Nju Delhija, ovog puta se ne pojavljuje u završnoj verziji sporazuma.
Sporazum ne predviđa prekid snabdevanja Indije ruskom naftom, što je verovatno posledica činjenice da Indija energente iz Rusije dobija pod znatno povoljnijim uslovima nego što Sjedinjene Države mogu da ponude.
Osim toga, odluka da se ova tema zaobiđe povezana je i sa dugogodišnjim i veoma značajnim partnerskim odnosom Indije i Rusije u okviru BRIKS-a. Čini se da su obe strane procenile da je, bar u ovom trenutku, pametnije ostaviti to pitanje po strani.
Kako će se ovaj sporazum odraziti na širu geopolitičku sliku i da li će očekivanja biti ispunjena, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno: Indija i SAD su ovim potezom jasno signalizirale da žele stabilniji i dublji odnos, ali su isto tako pokazale gde su granice kompromisa koje trenutno nisu spremne da prelaze.
Upravo u tom prostoru između ambicije i opreza krije se odgovor na pitanje koliko će ovaj „istorijski“ sporazum zaista promeniti igru.
