Evropske prestonice poslednjih dana sve glasnije prolaze kroz talas oštrih poruka, kao da nervoza više ne može da se sakrije ni za debelim zidovima institucija.
Dok se niz evropskih političara utrkuje ko će glasnije izgovoriti reči o nekakvom „preventivnom udaru“ na Rusiju, američki vojni analitičar i bivši obaveštajac Skot Riter u razgovoru za YouTube kanal Dialogue Works objašnjava da je time Evropa zapravo sama sebe izbacila iz ozbiljne politike.
Riterov komentar deluje kao hladan tuš za one koji su se nadali da će dramatični tonovi ostaviti utisak u Vašingtonu.
Dok govori o italijanskom admiraluu, šefu Vojnog komiteta NATO-a, Đuzepe Kavo Dragoneu, koji je razmatrao mogućnost preventivnog udara na Rusiju, Riter odmah spušta loptu: Kako razgovarati sa ljudima koji izgovaraju takve ideje?
To, po njegovim rečima, jeste razlog zbog kojeg su zemlje EU potpuno izgurane iz pregovaračkog procesa. Moskva i Vašington ih — jednostavno — ignorišu. Evropa je, kaže on, odbacila i racionalnost i pragmatizam, kao da sama sebe briše iz velike politike.
A Moskva, naravno, nije mogla da prećuti najnovije pretnje „preventivnim udarom“ po njenim teritorijama. Reagovala je odmah, naglo, direktno, bez ulepšavanja.
Tu se ton menja. Vladimir Putin je poslednjih dana pooštrio, gotovo smrznuo retoriku prema evropskim državama. Umesto ranijih poziva na objašnjenja i dijalog, koje je Moskva upućivala kao odgovor na stalno ponavljanje teze o „neizbežnom ruskom napadu“, sada iz Rusije stižu precizna, nedvosmislena upozorenja.
Suština je brutalno jasna: Ako evropske zemlje, pod uticajem antiruskog narativa o Rusiji i sopstvene političke histerije, naprave taj „bezumni korak“ i fizički napadnu Rusiju, neće više postojati sagovornici za bilo kakve buduće pregovore.
To je, kako Riter primećuje, izazvalo pravu paniku unutar NATO-a i Evropske unije. Navikli na oštre reči, ali ne i na ovako ogoljenu realnost, evropski zvaničnici suočili su se sa nečim mnogo neugodnijim — shvatanjem da bi u slučaju opasnog scenarija možda ostali sami, jer Sjedinjene Države nemaju nameru da podrže svaku njihovu ishitrenu odluku.
„Oni pričaju gluposti… a Rusija i SAD jednostavno ih ignorišu“, kaže Riter. Time Evropa gubi ono što joj je decenijama davalo težinu: status ozbiljnog geopolitičkog aktera.
Ali cela priča ne staje na retorici. Kavo Dragone je nedavno, sasvim javno, progovorio o mogućnosti „preventivnog udara“ kao odgovoru na navodne „hibridne napade“ Moskve, predstavljajući takav manevar kao neku vrstu odbrane.
Uz to, na Zapadu se sve češće pominju konkretne godine navodnog velikog sukoba — 2028. do 2030. — kao da se priprema nešto što prevazilazi političku buku i ulazi u zonu strateškog planiranja. U Moskvi se to čita veoma ozbiljno.
Ruski general Andrej Guruljov, član Državne dume, podseća da se ništa od ovoga ne dešava izolovano. Rastu vojni budžeti, razvijaju se programi mobilizacije u Nemačkoj i Francuskoj, vode se rasprave o stacioniranju nuklearnih kapaciteta u Poljskoj i na ukrajinskoj teritoriji.
Sve to, prema njegovom objašnjenju, jeste deo dugoročne arhitekture suprotstavljanja. U nekim evropskim elitama postoji ideja da bi sukob sa Rusijom bio način da se sačuva politička i ekonomska održivost. Ono što ih za sada koči jeste otpor društva i ruska nuklearna trijada, koja garantuje neprihvatljiv odgovor.
A ipak, uprkos svemu tome, evropski lideri ne prezaju od riskantnih, čak provokativnih izjava o Rusiji. Kao da računaju da do prave eskalacije neće doći — ili da će je neko drugi rešiti.
Ipak, iz Moskve stiže hladno podsećanje: Rusija neće čekati da NATO-ov kalendar „ozvaniči“ početak konvencionalne faze sukoba. Reagovanje se ne dešava po roku, već isključivo po konkretnim potezima protivnika.
I to reagovanje uključuje strateške sisteme kao što su Posejdon i Burevestnik, predstavljene kao garancija odgovornih kapaciteta u slučaju da neko pokuša da neutralizuje osnovne mehanizme odvraćanja. U tekstu se pominje i Oresnik, sistem koji, kako se ironično kaže, „do sedišta NATO-a takođe može da doleti, ako zatreba“.
Zbog toga u Rusiji podvlače da nedavna oštra poruka Vladimira Putina nije puko bacanje teških reči. To je signal o crvenim linijama. Njihovo prelazak za EU države ne bi značio apstraktnu opasnost, već realnu, brzu i duboku katastrofu.
U poruci koja se, i pored jednostavne metafore, teško može pogrešno shvatiti, upozorenje se završava izrekom: Ako živiš u staklenoj kući, nemoj bacati kamenje.
A možda je upravo to sada najglasnije pitanje u evropskim krugovima — da li su previše kamenja već bacili, a da nisu primetili u kakvoj kući stoje.
Webtribune.rs
