Odrasla sam u vrlo siromašnoj porodici. Naši roditelji su imali tri ćerke, ja sam najmlađa.
Živeli smo kako smo mogli. Mama je radila kao mlekarka, tata kao čuvar. Kuća je bila mala, u centru velike sobe nalazila se ruska peć, u kojoj je moja majka kuvala od oskudnih zaliha hrane.
Drva za ogrev često nije bilo dovoljno, a o uglju nije bilo ni govora. Sećam se, počev od jeseni, stalno nam je bilo hladno, posebno kada su bili mrazevi.
Zimi, u dve malene sobe nismo ni spavali, jer su se prozori iznutra smrzavali. Uđete u sobu – i para vam izlazi iz usta.
Tada sam imala oko osam godina. Bio je novembar, kao i uvek hladno i kišovito. Sve je počelo grozno- razbolela sam se. A kako se i ne razboleti ako smo sestre i ja do zime nosile tanke cipele koje smo nosile jedna za drugom?
Bile su već prilično istrošene i iznošene. U početku je sve izgledalo kao prehlada, ali onda je kašalj postajao intenzivniji, otežano sam disala, osećala sam nedostatak vazduha … Mama je pokušala da me leči sama – novca za lekove nije bilo.
I tako, do kraja nedelje više nisam mogla da ustanem iz kreveta, ležala sam pokušavajući da udahnem malo vazduha, znojeći se. Temperatura nije splasnula.
Mama se tiho molila u uglu sobe, pripremajući se za najgore. Sada shvatam da sam, najverovatnije, imala upalu pluća. I u nekom trenutku sam bukvalno zaspala.
Vidim sebe s leđa: devojka u svečanoj haljini sa kosom do pojasa šeta dugačkim tamnim hodnikom, a ispred se nazire jarko svetlo. Veoma je daleko.
Moje srce je tako srećno, želim da brzo dođem do izvora svetlosti. Ubrzo shvatam da sam devojka ustvari ja i nastavljam da hodam. Nestrpljenje raste.
Hodam, šetam, srce mi je već uznemireno – zašto ne mogu tamo? Svetlost se približavala vrlo sporo, ali se i dalje približavala. Kad sam ga skoro dostigla, odjednom me nešto nateralo da stanem.
Da vas podsetim da sve ovo vreme sebe vidim s leđa, odnosno posmatram sebe. A sada su se odatle, iz izvora svetlosti, začuli glasovi:
– Pa, da je pokrenemo? – pitao je ženski glas.
– Sačekaj dok ne bude jasno. Nije na spisku “, odgovorio joj je muški glas.
Nosioci glasova nisu vidljivi, oni su sakriveni jarkom svetlošću. Devojčica, odnosno ja, stojim, nestrpljivo se prebacujući sa noge na nogu.
PUTIN UPOZORIO: Pojedine zemlje su postale agresivne – Nadam se da neće početi svetski rat …https://t.co/eUQFANiNVK
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) January 27, 2021
– Ne, definitivno ne. Još nije vreme. Došla je prerano, – samouvereno je rekao muški glas, – ima drugu sudbinu, ovde joj sad nije mesto.
„Onda je ne puštamo unutra“, rezimirao je ženski glas.
– Ne, – odgovorio joj je čovek sa apsolutnom sigurnošću u glasu.
U tom trenutku svetlost je nestala i činilo se kao da me je neko gurnuo iz mog uznemirenog sna.
Otvorila sam oči, pogledala – majka me je tresla za ramena, plačući. Podigla sam se u sedeći položaj, prvi put posle nekoliko dana, ispričavši majci san.
„Čula si glas apostola Petra“, rekla je moja majka, ali kakva je žena bila s njim, moja majka nije znala.
Od tog dana, postepeno sam počela da se oporavljam. Naravno, dugo sam bila slaba, verovatno je to zaista bila upala pluća i tog dana sam gotovo umrla.
Ipak, nisu me prihvatili, i, kako su rekli, preda mnom je bio prilično dug život. I dalje vrlo zagonetno – gde sam bila? Zašto sam sebe videla s leđa i kakve sam glasove čula?
Webtribune.rs
