Moj otac je stigao nakon Drugog svetskog rata u Beograd, baba je prekinula dedinu samoću u pečalbi, i dovela nekoliko čeljadi, pa nakon dve decenije sam se i ja tu rodio.
Svake godine smo letovali na Jadranskim ostrvima dok jedne 1976 gospodnje moj otac nije rešio da proveri priče o jeftinoj grčkoj, vučući ga značajnije želja da poseti i boravi u svoj rodni kraj.
Kako smo imali svog rođaka koji je živeo u Bitolju, naravno da smo imali prve i podrobne informacije. Krenuvši na očev zaslužen godišnji odmor, prvo smo folksvagenom-buba posetili svog rođaka u Bitolju. I tada sam već bio nešto malo zreliji, sa svojih 13 godina, prvi put sam bio u Makedoniji, jer dane u boravku tamo kad sam bio predškolskog uzrasta ne pamtim.
[adsenseyu1]
I počela su prva iznenađenja…
Prvo, doček koji smo dobili od strane rođaka strica koji danas ima blizu 90 godina, je neviđen. Kao da smo došli u prijemnu ambasadorsku misiju. Doček ravan najmilijem, ručak, ljubaznost i prisnost, smeštaj, kao da su stigli svetski gosti iz slavne Amerike. To nisam kasnije nikada više video i nigde viđao.
Elem, striko se pridružio značajno ideji da ide sa nama i bude nam na pomoći, jer njima je to blizu i mogu spojiti letnji odmor sa nama.
Milo Lompar otkriva šta se ustvari dešava u Srbiji i po čijem nalogu – VIDEOhttps://t.co/nWbxhexwoy
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 17, 2020
Krenuli smo put Grčke i na moje dečačko oduševljenje bilo mi je omogućeno da kupim sve što sam poželeo, a tada su Grci imali sve što ovde u Srbiji nije bilo od žvaka i bombona manjih igračaka pamet da ti stane. Euforiji jeftinoće do dan danas nisam doživeo. Drahma je bila upola slabija od našeg dinara, dakle sve je bilo laički rečeno duplo jeftinije nego kod nas. Primetio sam neku nervozu u stričevom glasu prilikom sučeljavanja na graničnom prelazu sa grčkim carinicima, i čudio se njegovoj odvažnosti da se nešto raspravlja sa njima.
[adsenseyu4]
Prisluškivao sam njegove razgovore sa mojim ocem i shvatio da se on više objašnjava za neke stvari sa carinicima nego što je moj otac mislio da je to potrebno. Ali striko je odgovarao da nije želeo da popusti carinicima na njihovom zadržavanju nas sa neobičnim i besmislenim pitanjima i primedbama. U smislu, ako postoji neka sumnja, izvolite uveriti se, jednostavno idemo samo na malo letovanje sa 5-oro dece sa vidljivim morem u očima. A gde bi to krenuli u tada sretna vremena za nas udaljenih od političkih zavrzlama današnjice. Tada se možda raspravljalo samo o sportu, rakiji i novim automobilima i godišnjim odmorima.
U toj napetoj atmosferi, bilo je protivljenje mog oca za daljim raspravama, jer Bože moj u stranoj smo zemlji! E tu ga je dočekao striko. Govorio je: „Kakva strana zemlja sve su ovde do pre 10-20 godina bili srbi-makedonci“.
Dalje muk. Nisam više mogao čuti ništa, jer su se stariji veoma utišali sa tom raspravom.
Nadalje smo tražili smeštaj po mestima: Platamon, Leptokarija i udobno se smestili, i počeo je divan odmor, more, neuobičajeno toplije nego na Jadranu kao i svakakve drangulije silnih preprodavaca tehnike, garderobe, potrepština za kuću. Dočepao sam se svog prvog kasetofona, koji nisam mogao ni zamisliti ni potražiti da dobijem u našim „R.K.-Beograd“.
Za neki dan smo otišli do lepog mesta Katerina radi obilnije kupovine. Praznik za oči, to su bile ulice radnji sa tezgama ispred pretrpanih raznom robom, to se tek viđalo u Srbiji nekih bar 15-godina kasnije. Pogotovo što za svaku stvar si mogao da pregovaraš cenu i dobiješ skoro za džabe ako kupiš drugi i treći artikal.
Na srdačnost utiska da smo iz Beograda, reagovali su trgovci još ljubaznije! Ali!
Ali kad su shvatili da je striko iz Bitolja u priči, nastajalo je neko čudnovato mrštenje.
Radnja, po radnja, reč po reč, napetija je postojala atmosfera, pogotovo kad su bili promenjeni ljubazni tonovi da nismo svi iz Beograda. To je sve više strika nerviralo, tako da je u jednoj samoposluzi, kasirka nije želela da usluži, kako strika, tako i sve nas ostale. Dostojanstvo je bilo pogođeno i striko je počeo da se poziva na svoju bratiju koja je tu živela tada rečeno 100 godina unazad i da se on oseća ne kao stranac već kao zavičajni čovek. Pomenuvši tu konstataciju, kao da je udario šamar kasirki koja je počela toliko da viče da se ubrzo pojavio vlasnik, stariji čovek. U tom je moj otac pokušao da prekine tenziju i obraćao se na srpskom jeziku kao Srbin iz Beograda. Međutim srpski dijalekt tzv. makedonski jezik je izgleda vlasnik mnogo bolje razumevao govorom strika, i prekinuo je dijalog sa mojim ocem, shvativši da ispred sebe ima bitoljskog žitelja iz Makedonije.
To je na moju veru taman da će se smiriti strasti, kada je započet razgovor sa mojim ocem, ubrzo vrišteća kasirka je ukazivala na pravu personu „non grata“ – strika. Više je nestao razlog bizarnih razlika u cenama koje ovde jesu, a na kasi nisu i slično, već je krenuo u smeru da žitelji iz Makedonije posebno iz Bitolja treba da se vrate odakle su došli. Striko je na to pokrenuo poznanja svojih rođaka, prijatelja koji su tu živeli i morali da odu, ali na to se tek vlasnik rasrdio i počeo strašno vikati, da to on prvi put čuje, da to nije istina, i da ovaj hoće da izazove državni sukob. Ništa ja to nisam razumeo, ali umesto da stvari splasnu, dogodilo se to, da se tu našlo još nekoliko zainteresovanih Grka koji su izguravali strika ali i uz povike, izbacili smo vas, idite natrag odakle ste došli i ne vraćajte se više, nećete dobiti ovde ni čašu vode.
Striko se nije dao pominjući mnoga imena i poznatijih ljudi i događaja koji su bili pogrešni i način teranja starosedeoca sa tih prostora. Kada je graja dostigla svoj vrhunac, odnekud su prišli policajci, očigledno upoznati sa temom i veoma brzo i agresivno smotali strika i ubacila u neki kombi.
Mučno veče. Vrati smo se u mesto apartmana. Tada nije bilo čak ni telefonskih govornica kako bi smo se nekom obratili za pomoć. Morali smo čekati da se pošte otvore. Zvali smo advokate, čak i neka konzularna predstavništva ali nikakve odgovore nismo dobijali. Dan ipo smo obijali sve pragove ko bi znao nekog za neku pomoć.
Ništa. Niko i nigde.
Srećom striko se pojavio, peške je došao iz udaljenog pritvora, bez ikakve kazne osim zadržavanja, jer nikakva optužnica i nije mogla biti napravljena zbog stvari kojih za prekršaja nije ni bilo.
Jedina usmena opomena da to tako sledeći put neće proći! Vau!
Posle više od dana neizvesnosti, brige, očaja, šta se to desilo, iz jedne nevoljama oslobođene zemlje, naše tadašnje Jugoslavije, ovo je delovalo na mene kao da je slon seo na pleća i ja ne mogu da dišem. Stariji isu bili toliko ozlojeđeni, ali ja sa ogromnim znakom pitanja nisam znao kud ću. Naravno da to tada nisam mogao shvatiti, jedina kulminacija izazvana ipak vriskom od strane vlasnika radnje su reči koje do skora nisam mogao najbolje razumeti govor strika upućenog Grku: „Alo, ti si jedini Grk sa radnjom ovde, svi ostali su makedonci, možda si i ti Makedonac, ali to ne znaš“!
Naravno bio je Grk. I naravno, znao je sve o čemu striko govori. Posle smo sa puno malih trgovaca, koji guraju u letovalištima kolica prepuna robe, pričali na starom srpskom i videli da zaostalih Srba ima puno i da jako teško žive, i da smo im mi jedina šansa za neku zaradu, jer oni nisu mogli doći do državnog zaposlenja osim onih koji su dobili drugo prezime i izjašnjavali se kao Grci. Tada manjine nisu postojale u grčkoj i ja to nisam mogao znati a striko je u vezi sa tim raspravljao sa tada ređim grcima u odnosu na popise posle Drugog svetskog rata.
Kasnijih godina sam uvećavao poznanstva i već sam znao loš tzv. makedonski ko ga razume da je taj naše gore list, i da mu ne pada napamet da u malom mestu se hvali tim znanjem jer bi ga neko čuo i imao bi pregršt sitnih nevolja. Prosečnom stanovniku uglavnom siromašnijeg miljea to nikako nije bilo za potrebu nekih isticanja i svaka priča o tome je mogla imati neko prezrenje koje se ogledalo u nekim cenkanjima, popustima, sitnim uslugama koje bi izostale ako bi i promolili glavu kao neki bivši Srbi!
Eto, uverih se tada i zapamtih ljude koje sam upoznavao i proveravao poreklo jednog hapšenja ispočetka mirnog turiste sa decom i prijateljima koji uočava, i primećuje narušeno dostojanstvo očima kada su grci otkrili koje je narodnosti.
Mnogo godina kasnije otkrio sam najvažnije. Nije to bilo usmereno zato što su oni „Makedonci“ iz Jugoslavije nego Srbi koji su uvek u mogućnosti da zatraže svoje poreklo, zemlju, i time svoja prava na mesta gde su živeli vekovima pre toga, slavili slavu, imendan i imali u rečniku i koristili Ć,Đ,DŽ.
Danas nakon knjiga velikog Miloša Milojevića, Spiridona Gopčevića i modernog Radovana Damjanovića srećom i j sam potvrdio sve priče za koje sam ozbiljan broj godina mislio da su izopačene, ispolitizovane i protivne našim interesima.
Za šta? I za koga?
Odgovori nam se otvaraju svakim danom, jer izranjaju sve više dokaza od akademskih istražioca svog srpskog identiteta KOJE NAM JE SADA PO MOM SKROMNOM UVERENJU NAJVIŠE POTREBNA KAO SVEST O SEBI, O VREDNOSTIMA KAO NARODU I O DUBOKIM KORENIMA GDE ŽIVE I GDE SU ŽIVELI NAŠI SRBI!
Autor: Saša Jovanovski (srpskaistorija.com)
