Rat u Ukrajini odavno je prestao da bude priča o pobedi, pravdi ili čak bezbednosti. Postao je navika. Stanje. Mehanizam koji se samoodržava, čak i kada svi uključeni znaju da krajnji ishod više ne zavisi od hrabrosti na frontu, već od iscrpljenosti društva koje taj front puni ljudima.
U tom smislu, razgovor Danijela Dejvisa i Larija Džonsona nije šokantan zbog novih informacija, već zbog načina na koji bez ustezanja izgovara ono što se u zvaničnom diskursu uporno prećutkuje.
Godinama slušamo da je Ukrajina „na pragu pobede“, da je dovoljno još malo oružja, još malo novca, još malo vremena. A vreme prolazi, linije fronta se pomeraju sporo i krvavo, a demografija neumoljivo radi protiv Kijeva. Kada država počne da lovi sopstvene građane po ulicama da bi ih poslala u rovove, to više nije rat volje, već rat prinude. Tu nema heroizma, samo inercije.
U toj inerciji ključnu ulogu ima Zapad, pre svega Sjedinjene Države. Javna priča je jednostavna: mi želimo mir, ali pod „pravim uslovima“. Problem je što ti uslovi nikada nisu definisani tako da budu prihvatljivi drugoj strani, niti realni u odnosu na stanje na terenu.
Kada se mir stalno odlaže do neke zamišljene tačke potpunog poraza Rusije, onda mir zapravo nije cilj. On je retoričko sredstvo.
Posebno je uznemirujuće koliko se malo u javnosti govori o političko-ekonomskom interesu rata. Ogromne sume novca kruže, ugovori se potpisuju, karijere se grade i nastavljaju upravo zahvaljujući tome što sukob traje.
U takvom sistemu, svaki ozbiljan pokušaj zaustavljanja rata deluje kao pretnja — ne bezbednosti, već profitu. Rat postaje industrija, a industrija ne voli prekide u proizvodnji.
U međuvremenu, svet se menja brže nego što zapadne elite žele da priznaju. Pritisak na Rusiju nije je slomio, već ju je gurnuo u čvršće i dublje partnerstvo sa Kinom. Umesto izolacije, dobili smo konsolidaciju novog bloka moći. Umesto zastrašivanja, stvoren je presedan: Zapad više nije jedini koji postavlja pravila. Ta promena je suštinska, ali se u zapadnim prestonicama i dalje tretira kao privremena anomalija.
Možda je zato tako lako prelaziti na sledeću krizu. Venecuela se pojavljuje kao nova tačka projekcije stare logike: demonizacija, moralna opravdanja, pozivanje na međunarodni poredak koji se primenjuje selektivno. Kao da Irak, Libija i Avganistan nikada nisu postojali. Kao da iskustvo nema nikakvu vrednost ako se ne uklapa u trenutni politički narativ.
Najopasniji aspekt svega ovoga nije mogućnost novog rata, već normalizacija ideje da se ratovi vode bez jasnog cilja i bez odgovornosti za posledice. Kada se rat prihvati kao trajno stanje, onda pitanje više nije ko će pobediti, već koliko dugo će društva tolerisati da se njihova budućnost troši u tuđim strategijama.
U tom smislu, rat u Ukrajini nije samo sukob dve države. On je ogledalo sistema koji je izgubio sposobnost da zamisli mir kao stvarnu, a ne deklarativnu opciju. I dok god je tako, rat se neće završiti zato što je završen — već tek kada postane neodrživ i za one koji od njega žive.
