Bandi je praotac svih Hanibal Lektor tipova, jer niko drugi do sada nije uspeo da tako spoji smrtonosni bes sa šarmom i intelektom.
Film ,,Extremely Wicked, Shockingly Evil and Vile“ uskoro će imati svoju premijeru na filmskom festivalu Sandens. Film, u kom je glavni glumac Zak Efron, bavi se sedamdesetima i erom terora koju je pokrenuo Ted Bandi, zloglasni američki serijski ubica. Ali, kako pokazuje novi Netfliksov dokumentarac u četiri dela, od istog redatelja kao i film, ništa ne može zameniti ,,pravu stvar“.
[adsenseyu1]
Dokumentarna serija u četiri nastavka kreće 24. januara i temelji se na 100 snimljenih sati intervjua, koje sa Bandijem vodi novinar Stiven Mišou 1980., nedugo nakon što je Bandi osuđen na smrtnu kaznu.
Nikada do sada objavljeni razgovori, oko kojih reditelj Džo Berlinger gradi priču, govore o Bandijevom odrastanju, ubijanju i begu, koji se odvijao širom više saveznih država, rezultirao sa minimalno 30 slučajeva smrti, dva bega iz zatvora, i odlaskom na električnu stolicu 24. januara 1989. To je pogled u um pravog, iskrenog sociopate, koji ubistva odrađuje sa maksimalnom brutalnošću i bez kajanja. Bio je, na jedan način, prototip serijskog ubice, koji je redefinisao naše najmračnije strahove o ljudskom kapacitetu da bude okrutan, iako nikada kasnije nije viđen zlotvor poput njega.
Oni koji se nadaju nekom senzacionalnom priznanju na Stivenovim snimcima , piše The Daily Beast, biće razočarani sa ,,Conversations with a Killer: The Ted Bundy Tapes“. Bandi se suzdržao od priznavanja zločina sve do tri dana pre smrti. Tada je priznao 30 ubistava, iako je stvarni broj bliži sto.
Usprkos tome, ima fascinantnih uvida u um psihopata, čiji je izgled (bio je zgodan muškarac) i poticanje iz srednje klase (bio je pametan student prava i imao političke aspiracije) pomoglo da se sakrije pravo lice ludaka iza fasade. Bandi je praotac svih Hanibal Lektor tipova jer niko drugi, do sada, nije uspeo da tako spoji smrtonosni bes (proizašao iz adolescentske seksualne frustriranosti i otkrića da je vanbračno dete) sa šarmom i intelektom.
Na početku Bandi i Mišou kreću s njegovim detinjstvom i godinama provedenim na koledžu. Bandi svaku priču okreće tako da mu ide u korist. Sve je tada bilo skoro pa idilično. On je bio atleta, aktivan, takmičio se za predsednika razreda i svačiji prijatelj. Najbolji pokazatelj toga kako on lako laže i kako mu prirodno to dolazi.
Naime, kada je Mišou o istim stvarima pričao s njegovim školskim kolegama postaje jasno da je to hrpa izmišljotina. Bandi je bio neko ko se nije uklapao, ko se nikome nije sviđao i stalno se pravio važan i time iritirao ljude. Između ostalog kopao je jame u koje je stavljao šiljke kako bi se ljudi povredili.
Jasno je da je Bandi hteo da Mišou od njega napravi ,,selebritija“, ali novinar je imao drugačije planove. Kada je shvatio da ovaj neće otvoreno govoriti o ubistvima koje je počinio u Kaliforniji, Oregonu, Vašingtonu, Idahu, Utahu, Koloradu i Floridi između 1973. godine i 1978. godine (neka su ubistva uključivala nekrofiliju) na pamet mu pada briljantna pomisao – pita Bandija da o zločinima priča u trećem licu, s jedne određene distance.
To se odmah isplatilo, i uspeo je da natera osuđenika da progovori o svom stanju uma – od njegovih motiva pa sve do impulsa koji prethode ubistvima. Sledi njegovo priznanje da su ,,žene potrošna roba“, da je seljenje iz Sijetla u Utah, gde se pridružio Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, bio pokušaj da se rehabilituje u ,,normalnog čoveka koji poštuje zakone“ i kako se morao odcepiti od svega što je poznavao, u nadi da će sagraditi novi identitet, što njemu, tvrdi on, nije bilo preterano teško.
Tokom takvih komentara sledi montaža brzopromenljivih slika žena, lobanja, automobila na cesti, ćelija ispod mikroskopa… Užasavajuć je to uvid u mozak i psihu čoveka koji mirno priča kako je pratio žrtve, tela bacao na planinu Tejlor (kako bi životinje pojele ostatke, to je bilo njegovo lično smetlište), kako se vraćao na mesta gde je ubijao i kako je ostavljao dokaze koji nisu bili vezani za ubistva da bi zbunio protivnika.
[adsenseyu4]
Očigledno je da, dok je sa jedne strane ubijao, sa druge je bio u stanju da dugogodišnjim prijateljima i devojci Elizabet Klefer ,,maže oči“. Jedina osoba koja je uspela da mu pobegne iz šaka je Kerol Daronk koju je pokušao da otme, ali bezuspešno.
Pametno je manipulisao i policijom. Bio je svestan da policajci iz različitih saveznih država jedva da razgovaraju, a kamoli da na vreme dele informacije, Bandi se bez previše problema kretao s istoka na zapad. Bez faks mašina (a kamoli interneta) policiji su trebale godine da povežu sve tačkice. Dva puta je uspešno pobegao iz pritvora, a kada je napokon uhapšen glumio je sam svog advokata, što dodatno pokazuje koliko je sistem tada bio nepripremljen za susret s takvim kriminalcima.
Što dalje dokumentarac ide, manje se Berlinger oslanja na Stivenove snimke, pa se umesto toga oslanja na intervjue s poznanicima, advokatima, stručnjacima i detektivima i na čitav niz arhivskih snimaka – od suđenja, do prvog intervjua. Bandi je uživao u pažnji. To je sveobuhvatan portret naizgled obične i prosečne individue koja je dala novo značenje terminu ,,zao“, a koja je postala američka varijanta ,,Džeka Trboseka“.
(express.hr)
