Čitava planeta je proteklih nedelja posmatrala izborni proces u zemlji koja je u ime borbe za demokratske principe i ljudska prava bombardovala tridesetak država sveta.
Kada se sve to posmatra iz perspektive druge jedne zemlje koja se isto tako svojski trudi da svetom širi demokratiju, jednakost, razumevanje i ljubav, onda je spektakl sasvim upotpunjen. Fali samo Neron s harfom
Britaniju i Ameriku vezuju istorija, kultura i, što je važno za našu današnju temu, jezik. Britanci i Mađari su, kaže statistika Evropske unije, narodi koji najmanje govore strane jezike. Manje od 40 posto Britanaca govori neki inostrani jezik. Ali za razliku od Mađara koji svojim jezikom mogu da dobace do Bečeja, Kikinde i Temišvara, Britanci putuju širom sveta i stižu do rođaka u Južnoj Africi, Australiji i Novom Zelandu, Kanadi i… Americi.
Isto tako, naravno, i Amerika stiže u Britaniju na krilima tog istog zajedničkog jezika. Američki filmovi, muzika, književnost, pa i mediji stižu na Ostrvo bez prevoda, što će reći bez kucanja na vrata i bez pardona, kao komšija u beloj potkošulji i s velikim stomakom kad mu zatreba kocka šećera ili malo kafe za iznenadne goste.
Britanija izlazi iz Evropske unije i okreće se saveznicima preko okeana. Imperija koja se širila morem imala je posede u prekomorskim teritorijama i sada se nada obnovi svih odnosa koji su zbog članstva u EU dugo bili zapostavljeni. Najveći mogući poslovni partner su naravno Sjedinjene Države, najveće i najbliže tržište i blizak geopolitički partner.
KRALJEVSTVO JE UJEDINJENO
Britanski televizija, radio, štampa i internet, iz gorenavedenih razloga, uglavnom odražavaju stavove od preko velike bare. Izbori se, kako vidimo, završavaju tesnom pobedom DŽoa Bajdena. Mala razlika u broju glasova dva kandidata je odraz podeljenosti Amerike. Da li to onda znači da će i Britanci biti isto tako podeljeni kao i rođaci s one strane bare? Ne, ne znači.
Zašto neko glasa za Trampa, to ostavljamo američkim sociolozima, psiholozima, psihijatrima, politikolozima i uopšte, naučnicima, da objasne. Svi drugi, koliko vidimo, navijaju protiv Donalda zato što im tako nalažu mediji, savetuju fejsbuk, gugl i tviter. Pa se tako ispostavlja da i ovde u Britaniji teško da postoji u javnom domenu i jedna jedina osoba koja podržava bilo šta ili koga ko ima veze s Donaldom, 45. predsednikom Amerike.
Evo u kakvom su raspoloženju ovdašnji mediji dočekali izbore.
Na dan glasanja Gardijan nas obaveštava da Aksios citira tri anonimna izvora koji, upućeni u predsednikove privatne komentare, kažu da će, ukoliko bude izgledalo da vodi, proglasiti pobedu u utorak uveče. Aksios? Anonimni izvori tvrde? Pa to ni u čuburskim kafanama ne prolazi.
I tako svi uglas sve ove četiri godine Trampovog predsednikovanja: Bi-Bi-Si, Indipendent, Dejli telegraf, San, Dejli miror, Skaj njuz, Si-En-En (američka medijska kompanija koja se u Britaniji gleda kao domaća).
Vaš dopisnik sluša redovno jutarnji radio-program „Tudej“ na četvrtom programu Bi-Bi-Sija. To je verovatno najvažnija i najuticajnija informativna emisija u kojoj gostuju bukvalno svi, od premijera do golmana Mančestera koji je u nedelju primio smešan gol. Jedino kraljica nije nikada intervjuisana u ovoj emisiji. Ili bar nije u poslednjih pola veka.
Za ovih Trampovih godina su tek nekoliko puta doveli nekoga iz njegovog tabora da pozitivno govori o predsedniku. Za to vreme bi se novinari u studiju tome strašno čudili. Kada se takvi intervjui stave u kontekst opšte, nekritičke antitrampovske histerije, zaključak prosečnog slušaoca može da bude samo jedan, onaj željeni i politički korektni: narandžasti Donald je rasista, ženomrzac, nasilnik, prostak, glupak, homofob, mrzi transseksualce, pokrete Antifa i Black Lives Matter… Ukratko – užas od čoveka.
Britanski mediji su u potpunosti preuzeli ovu antitrampovsku matricu. Ne smemo još zaboraviti da postoje ozbiljne indicije da je čuveni ruski dosije (Russia Gate dossier), čija je uloga bila da sruši predsednika, sačinio niko drugi do bivši britanski špijun Kristofer Stil u saradnji sa, nakon toga, otrovanim a potom i sasvim iščezlim kolegom Sergejem Skripaljom. Izgleda, dakle, da Britanija ima ozbiljne strateške geopolitičke razloge da ne voli Trampa, a da voli Hilari Klinton, Obamu, DŽoa Bajdena…
STALJINOVA LOGIKA
Statistika uglednog američkog ispitivača javnog mnjenja Edisona nam sada, međutim, pokazuje da je Tramp na ovim izborima dobio više glasova nego pre četiri godine od ovih kategorija građana: bele žene, crni ljudi, crne žene, latino muškarci, latino žene i ostali. Jedini procenat koji se smanjio u ovom periodu je broj glasova belih muškaraca. Da se podsetimo, već godinama svi mediji na Ostrvu govore unisono, u sav glas o Trampu kao rasisti, ženomrscu i čoveku koji promoviše beli suprematizam. Glasači se, izgleda, ne slažu.
No zar ćemo se sada baviti takvim sitnicama kao što je mišljenje građana. Čuveni sovjetski ekspert za demokratiju i ljudska prava Josif Visarionovič Staljin je svojevremeno to lepo objasnio primetivši da nije uopšte bitno ko i kako glasa već ko broji glasove.
Ko je dakle brojao glasove u tih 6-7 spornih država?
Gardijan se i ovde istakao. Rano ujutru 3. novembra objavio je veliki naslov na naslovnoj strani: „Tramp iznosi neosnovane tvrdnje i lažno proglašava pobedu uprkos tome da nema jasnih rezultata“. Dakle, Gardijan zna da su tvrdnje neosnovane i da on lažno najavljuje pobedu. Skaj njuz donosi isti takav naslov.
Tramp kaže da je pokraden. Bi-Bi-Si nas odmah izveštava (sa indignacijom) da je predsednik to izjavio, ali da on nema dokaze za tako nešto. „Ali on nema dokaze“, viče glavni politički komentator Endru Nil i samo što ne iskoči iz ekrana. Nil zna, i Bi-Bi-Si zna da Tramp nema dokaza, jel’?
Zanimljivo. Isti ti novinari za bombardovanja (Jugoslavija, Avganistan, Irak, Libija…) ne traže nikakve dokaze, koliko se sećamo, zašto je sada drugačije?
Isti se taj javni servis oglašava o pitanju tvrdnje da se u Mičigenu, preko noći, niotkuda pojavilo nekih 130.000 glasova za Bajdena.
„To je greška u ukucavanju podataka“, spremno objašnjavaju. NJihov Fact Check Team je ustanovio da su tvrdnje Trampovog štaba neosnovane. Bi-Bi-Si proverava tvrdnje jednog od dva kandidata? Usred predsedničke trke? U stranoj državi? O tome da se slična greška dogodila i u susednoj državi Viskonsin i ne spominju. To bi već zahtevalo određeni nivo samostalnog odlučivanja i kritičkog razmišljanja. Jok, pravimo se da ništa nije bilo – zaboraviće čitaoci kad ih sutra zatrpamo brojem zaraženih od korone.
Skaj njuz, Miror, Gardijan… svi isto to. A mi, valjda, treba da se pravimo da su svi oni nezavisni novinari koji su do ovog (bilo kog) zaključka došli samostalno. Ili to, ili svi dobijaju istu informaciju (iste i reči i izraze koriste) iz istog izvora. Jedno od ta dva, nema trećeg.
Onda nam, preko Stenovitih planina, prerija i Atlantskog okeana, stižu digitalni impulsi iz histerično antitrampovske Silicijumske doline. Fejsbuk skida članke protiv Bajdena, Tviter cenzuriše Trampove tvitove, Gugl logaritmuje rezultate tako da kada u pretraživač ukucate „USA president“ prva četiri naslova sadrže ime Bajden u naslovu (6. novembra, pre Bajdenove subotnje najave).
U takvoj poplavi propagandnih izliva čovek onda nađe utočište na nekom malom, privatnom sajtu gde usamljeni bloger naglas razmišlja i piše. Pošten čovek, reklo bi se da ne radi ni za CIA, ni za MI6, ni za farmaceutsku, vojnu, bankarsku ili naftnu industriju, izdržava se od donacija čitalaca.
Napisao dobar članak, zanimljiv ugao, došao do zanimljivih zaključaka. Da vidimo sad komentare ispod… katastrofa. Sve potpuno zagađeno očiglednim botovima koji sajt nikada do tog dana nisu ni posetili (čudna imena i nadimci, gramatika, rečnik…) i koji viču na sav glas da je sve laž i da će Bajden pomiriti Ameriku i pobediti koronu. Idemo dalje.
Britanija je tako najzad uspela (tako se bar čini 9. novembra) da se otarasi neugodnog Trampa i njegove konzervativne, antiglobalističke politike.
Mediji sa obe strane okeana blistaju od sreće. Nisu još shvatili koliko su stubaca dnevno posvećivali pljuvanju Trampa i ruskom mešanju u američke demokratske procese. Šta će sad pisati? Afirmativni tekstovi ne izazivaju ni izbliza toliko pažnje koliko histerija, tračevi, poluistine, špekulacije i malverzacije. Čiste laži su isto tako dosta čitane i lepo prolaze.
Bajden pobeđuje i Rusa (dakle) nigde nema na vidiku, ni Kineza, ni Iranaca. Pobedila je demokratija.
Evo udarnog naslova u Gardijanu (subota, 7. novembar): „Demokratija funkcioniše, kaže Bajden“. „Trampov ispad izazvan strahom da će završiti u zatvoru“, i „Dostojanstveno i elegantno – Evo pisama koje su prethodni predsednici ostavili svojim naslednicima dok se Tramp još žali i bavi teorijama zavere“ (Dejli miror). „I tvoj glas će važiti, kaže Bajden“ (Telegraf). „Trampokalipsa sada“ (parafraza naslova čuvenog Kopolinog filma Apocalypse Now, Dejli mejl). I tako unedogled. Na osnovu svega viđenog, sasvim predvidljivo i u skladu s reakcijama u Americi.
Pobednika su objavili Si-En-En i Em-Es-En-Bi-Si, Bi-Bi-Si preneo. Sasvim primereno, oni su i bili glavne poluge Bajdenove predsedničke kampanje.
Zašto čekati da takve odluke potvrdi neka zvanična sudska instanca dotične zemlje, kad to lepo može da uradi urednik večernjeg programa.
Boris Džonson je odmah čestitao Bajdenu. Uradio je to i vođa opozicije, laburista Kir Starmer, koji je pohvalio novog predsednika rečima da je pokazao „pristojnost, integritet, samilost i snagu“.
Sami po sebi, ovo su protokolarni postupci i reči, ali u kontekstu apsolutne demonizacije prethodnog predsednika imaju sablasan prizvuk. Points of View (Gledišta) je TV emisija na programu nedeljom pred ručak, gde se čitaju pristigli komentari gledalaca. „Otišao sam na spavanje bili su na TV američki izbori. Ustao sam izbori, po podne izbori… dokle više?“ Drugi kaže „pa mi smo preko noći postali deo Amerike!“ Treći dodaje „toliko se važnih stvari događa u svetu i u našoj zemlji a vi samo o tim izborima!“ I najzad se čuje i gledalac koji primećuje da mu nije jasno čemu opsesija Trampom svih ovih godina!
Tako je to na ostrvu koje severnoatlantske morske struje nose sve dalje i dalje od evropskog kontinenta.
Samo Neron s harfom fali. Legenda kaže da je zapalio Rim kako bi stekao inspiraciju za svoju poeziju i muziku. Amerika i Britanija za Trampovog mandata nisu nijednom otvoreno vojno intervenisali ulazeći u sukob širih razmera. Šta sad? Venecuela, Sirija, Iran, Koreja, Kina? Nazad na Balkan, u Irak?
Pažljivo ćemo pratiti razvoj situacije da vidimo kakav je to zadatak dobio Džo i da li će ga poslužiti inspiracija. Harfa će se već naći, sa svih 47 struna.
Nebojša Radić (pecat.co.rs)
