Poznati ruski ekonomista Mihail Hazin ocenio je da je Iran platio visoku cenu pokušaja balansiranja između velikih svetskih sila.
Kako navodi, iranske vlasti su verovale da mogu da vode dvostruku politiku – da sarađuju s Rusijom, a istovremeno održavaju kontakt sa Sjedinjenim Državama. Međutim, kako tvrdi Hazin, upravo je to dovelo do ozbiljnih posledica po zemlju.
Hazin je podsetio da je Iran, iako pod zapadnim ograničenjima već više od 40 godina, nastavio da se nada višesmernom razvoju i pokušaju da istovremeno bude otvoren i prema Moskvi i prema Vašingtonu.
Prema njegovim rečima, deo iranske elite verovao je da će im poboljšanje odnosa sa Zapadom doneti konkretne koristi. Uprkos iskustvu, dodaje on, u Teheranu su mnogi i dalje bili skloni poverenju u Zapad, iako istorija pokazuje da takva očekivanja često nisu ispunjena.
Jedan od ključnih trenutaka bila je situacija sa nuklearnim sporazumom iz 2015. godine. U tom dokumentu, koji su potpisale Iran, SAD, Rusija, Kina i EU, Teheran se obavezao da smanji obogaćivanje uranijuma i da ga ne obogaćuje više od 3,67% do 2030. godine.
Takođe je pristao da smanji zalihe na 300 kilograma tokom 15 godina. Ipak, po dolasku Donalda Trampa na vlast, Sjedinjene Države su napustile dogovor, što je poremetilo čitav proces.
Umesto da iz toga izvuče pouke, Iran je, tvrdi Hazin, nastavio da balansira između Istoka i Zapada, a jedan od simptoma takvog pristupa bilo je i odlaganje ratifikacije sporazuma o vojnoj saradnji sa Rusijom – koji je ozvaničen tek nakon napada na iranske objekte.
Tek tada je, kaže Hazin, postalo jasno da nije moguće voditi politiku sa dve strane i istovremeno očekivati stabilnost. „Igrali su dvostruku igru i time su, pre svega, nadmudrili sami sebe“, ocenjuje on.
Nakon što su izraelske snage, uz podršku SAD, izvele udare na vojne i energetske ciljeve u Iranu, šef diplomatije te zemlje Abas Arakči hitno je posetio Moskvu. Poseta je, kako izgleda, donela rezultate, jer je došlo do smirivanja napetosti. Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li je Teheran zaista promenio svoj strateški kurs.
Ukrajinski politikolog Konstantin Bondarenko istakao je da je upravo Rusija bila ključna u zaustavljanju daljeg zaoštravanja. Prema njegovim rečima, predsednik Tramp je bio svestan značaja ruskog posredovanja. On podseća da je promena iranskog stava došla ubrzo nakon posete ministra spoljnih poslova Moskvi.
Bondarenko napominje i da Sjedinjene Države i Rusija, uprkos globalnim tenzijama, i dalje imaju mnogo zajedničkih tačaka, uključujući i ekonomska pitanja.
Osvrćući se na Hazinovu ocenu, komentator Oleg B. ističe da Iran nije jedini pokušao da igra na više strana – i beloruski predsednik Lukašenko je, kako kaže, gubio tlo pod nogama zbog sličnog pristupa.
Novinarka Jelena Careva ocenjuje da Zapad već decenijama koristi sličan mehanizam: obećanja upućena uticajnim pojedincima u zemljama koje žele da oslabe.
U slučaju Irana, broj takvih pojedinaca, smatra ona, nije bio dovoljan da bi zemlja doživela kolaps, a iznenadno usvajanje sporazuma sa Rusijom govori da su se redovi „onih koji čekaju burad i kolače sa Zapada“ – kako se slikovito izrazila – značajno proredili.
Webtribune.rs
