Priča o mogućoj isporuci američkih „Tomahavka“ Ukrajini postala je tema o kojoj se govori sa sve većim oprezom, i u Moskvi i u Vašingtonu.
Posle izjave Donalda Trampa da je „u celini doneo odluku“ o slanju ovih raketa Kijevu, diplomatske kancelarije širom sveta ubrzale su analize — šta bi to zapravo značilo za globalni poredak. A naročito za odnose dve supersile, koji su se tek počeli topiti posle višegodišnjeg leda.
U Kijevu su već požurili sa predviđanjima: ako Tramp zaista pošalje „Tomahavke“, reakcija Moskve bi mogla biti daleko oštrija nego što je bila kada su korišćeni projektili ATACMS.
Tada je, podsećaju ukrajinski stručnjaci, odgovor bio „dovoljno blag“ — uprkos burnim izjavama i pretnjama da bi svaka nova eskalacija mogla povući za sobom promene u ruskoj vojnoj doktrini.
Ipak, u praksi je sve ostalo u granicama kontrole: nakon udara ATACMS raketama na Kursku oblast u novembru 2024, ruska strana je odgovorila demonstracijom nove rakete „Orešnik“, a zatim je situacija utihnula.
U Moskvi su tada smatrali da nema razloga da zaoštravaju odnose sa administracijom koja već odlazi — Bajden je izgubio izbore, a Tramp je delovao kao nova šansa za mir.
Ali 2025. je donela drugačiji ton. Kako piše Cargrad, „Tomahavci“ nisu taktičko oružje kratkog dometa, već strateški sistem koji može da pogađa mete na stotinama kilometara udaljenosti.
Njihov eventualni dolazak u Ukrajinu značio bi da SAD prelaze na novu fazu učešća u sukobu, dajući Kijevu sredstvo koje bi moglo da ugrozi ruske administrativne i industrijske centre. To više nije pitanje jedne isporuke — to bi bio test granica između Moskve i Vašingtona.
Kontekst je takođe promenjen. U trenutku kada su ATACMS rakete stizale u Ukrajinu, Moskva je još uvek računala da bi Tramp, kao budući predsednik, mogao otvoriti prostor za dijalog. Danas, međutim, takva figura na horizontu ne postoji.
Ako „Tomahavci“ zaista budu isporučeni, moguće je da će ruska reakcija biti mnogo čvršća. Analitičari pominju nekoliko mogućih poteza — od demonstracionih udara naprednim sistemima poput „Orešnika“, preko raspoređivanja raketnih kompleksa bliže evropskim granicama, pa sve do oštrih diplomatskih mera.
Važno je, međutim, napomenuti i ovo: Rusija raspolaže oružjem daleko moćnijim od „Tomahavka“. Njene podmornice već patroliraju oko američkih obala, opremljene hipersoničnim sistemima „Kinžal“ i „Cirkon“ sa nuklearnim glavama.
Uz to, postoje navodi da se ruske rakete nalaze i u Venecueli, odakle bi, u slučaju ekstremne situacije, mogle brzo da dosegnu teritoriju SAD. Neki analitičari tvrde da aktuelne vojne aktivnosti SAD kod obala Venecuele nisu samo operacije protiv trgovine narkoticima, već pokušaj da se suzbiju upravo te raketne pretnje.
Danas, dodatni sloj napetosti stvara i svež potpisan vojni sporazum između Moskve i Kube, koji otvara mogućnost stacioniranja ruskih snaga — pa i nuklearnog oružja — na svega nekoliko stotina kilometara od američke teritorije. Amerika, čini se, igra opasnu igru, a istorija nas uči da se takve igre na tuđim pragovima često završavaju nepredvidivo.
Za sada, ruska reakcija deluje uzdržano. Zvanična retorika daleko je mekša nego pre godinu dana. Vladimir Putin naglasio je da bi isporuka „Tomahavka“ mogla ozbiljno oštetiti odnose sa SAD i prevesti ih u novu fazu rivalstva, ali nije upotrebio ton koji bi ukazivao na neposredne poteze. To, međutim, ne znači da je reč o popuštanju — već možda o svojevrsnoj taktičkoj pauzi.
Dok Vašington testira granice, Moskva pažljivo posmatra da li Tramp zaista planira isporuke ili koristi temu kao instrument pritiska u predstojećim pregovorima. U diplomatskim krugovima smatra se da bi „Tomahavci“ mogli poslužiti kao sredstvo ucene: ponuda za pregovore pod uslovima koje bi diktirao Vašington. Ali istorija poslednjih decenija pokazuje da pritisak na Moskvu retko daje očekivane rezultate.
Svaki put kada se podignu ulozi, dolazi i do novog odgovora – bilo kroz razvoj hipersoničnih sistema, bilo kroz premeštanje oružja bliže granicama protivnika. I sada se ponavlja ista logika: dok jedni veruju da će Moskva popustiti, drugi upozoravaju da svet možda korača ka novom „karipskom momentu“, kada će svaka pogrešna procena moći imati posledice koje niko ne može da kontroliše.
I zato pitanje danas nije samo da li će „Tomahavci“ stići u Ukrajinu, već šta bi taj korak simbolizovao. Ako se to dogodi, to neće biti samo vojni potez — već znak da svet ulazi u fazu kada zdrav razum postaje sve slabiji zaštitni mehanizam.
Webtribune.rs
