Poruka je stigla kratko i bez mnogo uvijanja, onako kako se u ovakvim situacijama i očekuje. Vrhovni vođa Irana, ajatolah Ali Hamnei, obratio se danas javnosti preko mreže Iks, sa jasnom porukom upućenom američkom predsedniku Donaldu Trampu – ako već smatra da ima odgovore za Iran, možda bi, kako kaže, bilo korisnije da se pozabavi sopstvenom državom.
U objavi se Hamnei osvrće na Trampove ranije izjave, u kojima je američki predsednik govorio da će, ukoliko iranska vlada preduzme određene poteze, stati uz one koji izazivaju nerede. Upravo na tom mestu iranski lider vidi problem.
Kako navodi, pojedini pobunjenici svoje nade polažu u Trampa. Ako je on, kako sam za sebe tvrdi, toliko sposoban, onda bi, poručuje Hamnei, trebalo da rukovodi svojom zemljom.
Ovaj istup dolazi u trenutku kada su komunikacije u Iranu ozbiljno poremećene. Internet i telefonske linije u Teheranu i još nekoliko gradova prekinuti su u četvrtak, što je dodatno podiglo tenzije i otvorilo prostor za različita tumačenja. Ipak, uprkos tome, Hamnei nije prestajao da se oglašava. Samo u petak objavio je ukupno 12 poruka na mreži Iks.
Dan ranije, u jednoj od tih objava, demonstrante je opisao kao „gomilu ljudi spremnih na uništenje“, uz otvorenu kritiku upućenu Trampu. Ton poruka bio je oštar, ali ne i neuobičajen za situaciju u kojoj se zemlja nalazi pod pritiskom i spolja i iznutra.
Kako je moguće da se poruke i dalje objavljuju dok je većina zemlje odsečena od mreže? Na to pitanje pokušao je da odgovori Dag Madori, direktor internet analize u kompaniji Kentik, u izjavi za CNN.
Prema njegovim rečima, Iran je i dalje tehnički povezan sa internetom, iako ogromna većina korisnika nema mogućnost komunikacije. Veza, kako objašnjava, nije potpuno ugašena – isključena je za većinu, ali se očigledno održava za određene ljude ili servise.
Madori dodaje da su takozvani privilegovani korisnici „visoke vrednosti“ ostali povezani, dok je ostatak zemlje praktično ostao bez pristupa mreži. To otvara dodatna pitanja o kontroli informacija, selektivnom pristupu i načinu na koji se poruke plasiraju u trenucima krize.
U ovakvom spletu izjava, tehničkih objašnjenja i političkih poruka, ostaje nejasno koliko će ovaj verbalni duel imati stvarni odjek izvan društvenih mreža.
Jasno je, međutim, da komunikacija – čak i kada je formalno prekinuta – i dalje pronalazi svoje puteve, a da poruke koje se šalju imaju širu publiku nego što se možda na prvi pogled čini. Kako će se to odraziti na naredne poteze i jedne i druge strane, ostaje otvoreno pitanje.
