Plašeći se novog „Majdana“ i uvlačenja Gruzije u još jedan rat sa Rusijom, osnivač vladajuće partije „Gruzijski san“, Bidzina Ivanišvili, odlučio je, po prvi put, da lično stane na čelo izborne liste. Aktuelni premijer biće drugi nosilac.
Krajem idućeg meseca (26. oktobra) u bivšoj sovjetskoj repubici, Gruziji, održaće se parlamentarni izbori. U političkim krugovima u zemlji i u samoj javnosti nazivaju ih istorijskim, jer će oni, kako se smatra, u velikoj meri odrediti sudbinu ove, nekada prosperitetne kavkaske republike.
Iako nijedna od petnaest saveznih republika posle raspada Sovjetskog Saveza nije doživela procvat, Gruzija se našla među onim novostvorenim državama koje su potresali ratovi, nemiri i druge nesreće.
A ratova, loklalnih oružanih okršaja i drugih nesreća, bilo je gotovo svugde: počev od same Gruzije, samo godinu dana posle raspada savezne države, pa povremenih oružanih čarki među republikama Srednje Azije ( Uzbekistan, Tadžikistan, Kirgizija), pa dugotrjanog rata između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno Karabaha, koji je tek nedavno okončan, ali trajan mir još nije na vidiku, pa dva čečenska rata, sve do Specijalne vojne operacije u Ukrajini; najkrvavijeg oružanog sukoba dveju najvećih bivših sovjetskih republika, u koji su doboko umešane zapadne zemlje i koji predstavlja tragediju za obe države i oba naroda.
Međuetnički sukobi na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza nisu novijeg datuma. Oni su se uočavali i tokom sovjetske vlasti, ali su vešto prikrivani parolom o bratstvu i jedinstvu sovjetskih naroda.
Raspad SSSR-a i Gruzija
Posle raspada zajedničke države i događaja koji su uledili, postalo je sasvim jasno koliko su prve reči sovjetske himne „Soюz nerušimый respublik svobodnih, splotila naveki velikaя Rusь“ (mislim da prevod nije potreban) bile lažne, propagandno i ideološki obojene. To „naveki“ (zauvek) trajalo je doduše sedamdeset godina, ali se raspalo na paramparčad da se više nikada ne sastavi.
Posle baltičkih republika, koje su od samog početka bile antisovjetski nastrojene, smatrale se okupiranim i prve okrenule leđa Moskvi, u Gruziji su počela otvorena međuetnička trvenja ubrzo posle raspada Sovjetskog Saveza.
U njenoj zapadnoj pokrajini, Abhaziji, 1992. godine počeo je oružani ustanak protiv centralne vlasti u Tbilisiju, a novembra 1994. pokrajina u kojoj živi nešto više od 240.000 građana, uglavnom abhaske nacionalnosti, proglasila je nezavisnost. Danas njenu nezavisnost priznaju Rusija i nekoliko manje značajnih vanevropskih zemalja.
Posle raspada SSSR-a, Gruzijom je nekoliko godina, kao predsednik, rukovodio Eduard Ševardnadze, poznati političar još iz sovjetskog vremena i nekoliko godina ministar spoljnih poslova bivše države. Obavešteni izvori kažu da je bio prozapadno orjentisan, ali je to vešto prikrivao.
Za osam godina njegovog predsednikovanja (od 1995. do 2003.) zemlja je jedva izlazila na kraj sa etničkim i ekonomskim problemima, a onda se desila „revolucija ruža“, inspirisana i sprovedena uz sadejstvo zapadnih centara.
Posle višednevnih nemira u Tbilisiju i nekim drugim gradovima, opozicioni lideri na čelu sa Mihailom Sakašvilijem, 22. novembra 2003. godine, prodrli su u zgradu parlamenta tokom zasedanja. U opštem metežu, Ševardnadze je zadobio nekoliko masnica i ogrebotina, ali nije ozbiljnije povređen. Podneo je ostavku i povukao se iz politike.
Mihail Sakašvili (danas ima 56 godina) pobedio je na kasnije organizovanim izborima, a za njega je, gle čuda, glasao i Ševardnadze. NJegova vladavina državom, od 2004. do 2013. godine, obeležena je samovoljom, političkim, drutvenim i ekonomskim potresima i odbojnim stavom prema Moskvi.
Optužen je da je avgusta 2008. godine pokrenuto rat u Južnoj Osetiji, maloj pokrajini na severu zemlje, u kojoj su boravile ruske mirovne snage na osnovu međudržavnog ugovora. Moskva je, da bi zašitila svoj kontingent i civilno stanovništvo, uzvratila vojnom akcijom i Gruzija je pretrpela poraz.
Minijaturna pokrajina sa 56.500 žitelja proglasila je nezavisnost koju su priznale Moskva i još par vanevropskih zemalja. Gruzijski zvaničnici kažu da će se aktuelna vlada izviniti Osetinima, žiteljima Južne Osetije, zbog ovog rata koji je prouzrokovao dosta ljudskih žrtava…
Sakašvili je posle odlaska sa vlasti potražio utočište u Ukrajini gde je jedno vreme bio savetnik tadašnjeg presednika Petra Porošenka, a zatim načelnik Odeske oblasti. Nije poznato na osnovu kakvih referenci mu je bila poverena takva funkcija. Možda je to bila njegova antiruska opredeljenost.
Ilegalno se vratio u Gruziju 2021. godine, trajektom preko Crnog mora, ali je ubrzo uhapšen i osuđen na višegodišnji zatvor zbog zloupotrebe položaja dok je bio na vlasti. Lažirao je bolest, smršao tridesetak kilograma, da bi bio oslobođen, ali bez uspeha.
Novi izazovi
Ovako burnu istoriju za tako kratak period ima malo koja zemlja. Sunčana Gruzija, na obalama Crnog mora, sa površinom od 69.700 kvadratnih kilometara (uključujući otcepljenu Abhazju i južnu Osetiju) i oko 3,7 miliona žitelja (90 odsto Gruzina pravoslavaca i oko 10 odsto muslimana) preturila je za tridesetak poslednjih godina preko glave više nego druge višestruko veće države za svo vreme svoga postojanja.
Taj buran i za narod nesrećan period nastavlja se i dalje. Gruzija se nalazi pred novim izazovima koji mogu odlučiti o sudbini zemlje i njenih žitelja. I ne samo o njima.
Republika, koja je, zajedno sa susednom Jermenijom, oduvek ulazila u zonu interesa Moskve, sada se nalazi na sredokraći koja će se razrešiti na parlamentarnim izborima.
Velika talasanja počela su povodom predloga za donošenja zakona o stranim agentima. Posle višenedeljnih demonstracija, uličnih nereda i sukoba sa policijom, zakon je usvojen pre dva meseca, a potpisao ga je, ne prozapadno orijentisana predsednica države, kako to nalaže zakon, već predsednik parlamenta.
Prema tom zakonu, nevladine organizacije, kojih u malenoj Gruziji ima oko 31.000 i koje se sa preko 20 odsto sredstava finansiraju iz inostranstva, registrovaće se kao „agenti stranog uticaja“. Dok vlasti kažu da je donošenje zakona bilo neophodno da bi se zemlja, bar jednim delom, oslobodila stranog uticaja i nametanja volje sa strane, opozicija tvrdi da je to „ruski zakon“ i da zemlja ide u zagrljaj Moskvi.
Zapadne zemlje su krajnje nezadovoljne ovim činom, zavele su sankcije pojedinim ličnostima i prete drugim represivnim merama. O čemu sam već pisao.
Glavno i sudbonosno tek predstoji. To su parlamentarni izbori 26. oktobra, koji po rečima premijera Iraklija Kobahidzea, predstavljaju referendum o pitanjima rata i mira. I vlast i opozicija grčevito nastoje da za preostalo vreme pridobiju što više glasača i najavljuju svoju pobedu.
Suočen sa opasnosti organizovanja novog „Majdana“ i državnog udara, osnivač i počasni predsednik vladajuće partije „Gruzijski san“, Bidzina Ivanišvili, odlučio je, po prvi put, da lično stane na čelo izborne liste. Aktuelni premijer, Irakli Kobahidze, biće drugi na toj listi, na kojoj će se naći i lideri nekoliko drugih manje značanih partija koje dele slične političke poglede sa partijom „Gruzijski san“.
Pristalice aktuelne vlasti ocenjuju da je ovo (kandidovanje Ivanišvilija, prim. NS) značajan potez i da će privući na svoju stranu one birače koji se još nisu opredelili za koga da glasaju. Naime, Ovaj 68-godišnji biznismen i političar uživa poverenje i simpatije među biračima. Ne vuče nikakve repove iz prošlosti i patriotski je orijentisan.
NJegov imetak procenjuje se na 4,9 milijardi dolara, a stekao ga je posle privatizacije, rukovodeći velikim industrijskim firmama, čiji je sada i vlasnik. Najbogatiji je Gruzin, pa se u javnosti ocenjuje da mu političko angažovanje neće služiti kao argumenat za jačanje uticaja u društvu i lično bogaćenje.
Novi „Majdan“?
Lideri „Gruzijskog sna“ očekuju da će njihova partija održati ubedljivu prednost, a da će opozicija na izborima doživeti pravi debakl. Predsednik frakcije te partije u nacionalnom parlamentu, Mamuka Mdinaradze, predviđa da će, ukoliko ne bude mešanja sa strane, čitava opozicija osvojiti ne više od 10 odsto glasova.
Da bi još više ojačala svoj položaj i privukla što veći broj glasača, partija je preduzela i jedan neočekivan korak. Predložila je da se pravoslavlje proglasi državnom religijom, ali to nije naišlo na željenu podršku u javnosti niti u crkvenim krugovima. Očekuje se da će svoj konačan politički program „Gruziski san“ objaviti početkom oktobra.
Lideri Opozicije pak smatraju da vladajuća partija ne samo da neće osvojiti apsolutnu većinu, nego da neće dobiti ni 25 odsto glasova. A opozicione partije, „objedinjene oko evropske ideje“, kako oni kažu, mogu osvojiti čak 50 ili 60 odsto glasova, što nezavisni analitičari smatraju apsolutno nerealnim.
Pojedini analitičari smatraju da se posle objavljivanja rezultata glasanja mogu očekivati nemiri i prolivanje krvi. Izgleda da odgovor na to pitanje zna ruska Spoljna obaveštajna služba. Prema pisanju moskovskih medija, izvori ove službe imaju saznanja da Vašington namerava da omete pobedu „Gruzijskog sna“ na izborima.
Isti izvori tvrde da američke vlasti nameravaju da u tom cilju iskoriste međunarodni Biro za demokratske institucije i prava čoveka. Po tom scenariju, desetak ili dvadesetak dana uoči izbora dotični biro bi trebalo da objavi izveštaj da u zemlji ne postoje uslovi za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora.
A posle objavljivanja prvih rezultata glasanja, saopštiće se da izborni proces nije bio u skladu sa demokratskim normama i to će biti signal za početak masovnih protesta, sukoba sa policijom i pokušaja nasilnog preuzimanja vlasti, što je, navodno, u američkim službama već razrađeno.
Ako bi se takav scenario realizovao, kažu analitičari, u Gruziji bismo imali novi „Majdan“, novu „obojenu revoluciju“ i otvaranje južnog fronta prema Rusiji. To bi išlo u prilog zapadnim centrima moći, a Moskvi bi svakako zadalo nove brige i otežalo i inače krajnje eksplozivnu situaciju u sučeljavanju sa Zapadom.
Aktuelni premijera Gruzije Irakli Kobahidze tvdi da će Gruzija u slučaju pobede „Gruzijskog sna“ ostati ili slobodna demokratska zemlja zemlja koja će sama odlučivati o svojoj sudbini i svom mestu pod suncem, ili će, u slučaju pobede opozicije, biti prirepak Zapada i ponašati se na međunardoj sceni u skladu sa interesima Vašingtona i zapadnih centara moći. A sve to, i u jednom i u drugim slučaju, imalo bi značajan uticaj na političku situaciju u čitavom veoma osetljivom regionu Kavkaza.
Gruzija u SSSR-u
Gruzija se dakle nalazi pred novim periodom punim izazova, neizvesnosti, sučeljavanja i uticaja sa strane. A nekada, u sovjetsko vreme, bila je to prosperitetna republika u kojoj se živelo bolje nego u ostalim, uključujući i Rusku Federaciju. O tome imam i lična saznanja i lično uskustvo.
Boravio sam u Gruziji više dana, još pre raspada Sovjetskog Saveza. Posle Moskve i drugih ruskih gradova, Tbilisi, iako neuporedivo manji, izgledao mi je nekako gospodstvenije, bogatije, prijatnije. Zbog klime, slične mediteranskoj, ali i drugih okolnsti. Da i ne pominjem gradove u ruskoj „glubinki“ i srednjeazijskim republikama.
Savezni organi u Moskvi zatvarali su oči zbog ispoljavanja sitne privatne inicijative i nekih drugih „kapitalističkih“ pojava. Govorilo se da je dugogodišnji načelnik svemoćnog NKVD, Lavrentij Berija, Gruzin po nacionalnisti, lično podsticao i kontrolisao podizanje plantaža čaja i mediteranskog voća, koje se skupo prodavalo u drugim republikama.
Gruzija je bila i sovjetska turistička „Meka“, sa plažama duž obala Crnog Mora, što je takođe donosilo prihode. Ne treba ni pominjati da je Staljin bio Gruzin (iako je krajnje retko odlazio u rodnu republiku), koji se doduše lično osećao više kao Rus. Ali, Gruzini su ga sa pravom smatrali „svojim čovekom“ i Staljin im je služio kao neka vrsta zaštitnika, iako on sam to nikada nije ispoljavao.
Stavovi i zaključci političara, analitičara, istoričara, sociologa, ekonomista, novinara i ljudi drugih profesija mogu biti relevantni, tačni ili manje tačni. Ali pravu, istinitu i verodostojnu priču o sudbini Gruzije i njenih žitelja ispričao je čovek koji je za to najkompetentniji i koji je ljubav prema njoj platio svojim životom.
Život priča
Zvao se Meliton Varlamovič Kantarija. Za njega je znao svaki čovek, svako dete u Sovjetskom Savezu. O njemu su se ispredale priče, nastavnici su učenicima predavali u školi, govorilo se na raznim skupovima, na ulici, u svakom domu.
Njegovo ime, njegov lik i njegovo herojsko delo bilo je poznato i u mnogim zemljama sveta. Trajalo je to neko vreme, a zatim počelo da jenjava dok nije potpuno utihnulo, ugasilo se. Tek na tridesetu godišnjicu njegove smrti, pojedini ruski mediji podsetili su na njegovo herojsko delo i tragičan kraj.
Meliton Kantarija, Gruzin po nacionalnosti iz malog gruzijskog mesta Dšvari, bio je heroj Drugog svetskog rata. Zajedno sa još dvojicom crvenoarmejaca, Jegorovim i Beresetom, istakao je sovjetsku zastavu na zgradi Rajhstaga u Berlinu, maja meseca 1945. godine, dok su borbe u nemačkoj prestonici još trajale.
Kasnije se prisećao: oko nas je sve treštalo, prolamalo se od eksplozija, kuršumi su fijukali sa svih strana. Nemačkih vojnika još je bilo i u zgradi Rajhstaga, u okolnim ulicama još više. Mi smo bili meta, vidljiva sa svih strana.
Poslali su nas trojicu; ako dvojica poginu, možda će treći uspeti da obavi posao: da sovjetskom zastavom na zgradi Rajhstaga označi pad Berlina, poraz nacističke Nemačke i pobedu nad fašizmom. Srećom, ili uz Božji blagoslov, nisu nas pogodili – pričao je kasnije Kantarija.
Čim su sišli sa krova, dobio je od oficira grdnju: „A gde ti je uprtač?“ (To je onaj deo vojničke opreme što ide od opasača sa prednje strane pa preko ramena do suprotne, leđne strane). „Skinuo sam ga da bih njime pričvrstio zastavu, druže kapetane“, raportirao je Meliton. „E, pa kada je tako, ne zameram ti“, promrmljao je oficir.
Po završetku rata, Meliton vratio se u rodnu Gruziju i zaposlio kao običan radnik u jednom rudarskom preduzeću. Sebe nije smatrao zvezdom niti se tako ponašao. Prihvatao je ljude onakvim kakvi su.
Na njega su i znani i neznani gledali sa poštovanjem: em je prošao, uz neprekidnu borbu, dugi put do Berlina, em je našao hrabrosti da se popne na krov Rajhstaga i tamo, pod kuršumima nemačkih vojnika, postavi sovjetsku zastavu, em sada radi kao običan radnik u rudarskom preduzeću. Ne ponaša se kao heroj, ne traži nikakvu privilegiju, smatra se i ponaša jednakim sa drugovima na poslu.
A godine 1962. došao mu je u posetu proslavljeni maršal Georgij Žukov. „Šta ti radiš ovde? Treba da se mobilišeš, da završiš vojnu akadamiju, pa maršalske epolete da nakačiš. Ja ću ti pomoći“, kazao mu je proslavljeni maršal.
„Ratovao sam protiv nacista četiri godine“, odgovorio je Meliton. „To je dovoljno, naratovao sam se i mobilisaću se samo ako me armija pozove, i to kao redov.“
Ponosio se svojom novom „Volgom“ koju je kupio na kredit. Posle smrti njegovog druga Miše Jegorova, sa kojim se peo na krov Rajhstaga, a koji je posle rata poginuo u saobraćajnoj nesreći, prodao je auto i više nije seo za volan.
Godine 1970. za Melitona se izmenio život. Izabran je za deputata u lokalnom sovjetu. A u braku su izbile nesuglasice i Meliton je nameravao da se razvede. Ali, partija se tu umešala. Tako je bilo u to vreme. Rekli su mu: „Ti si ratni heroj, pa još član partije. Ne može.“ On je ipak uspostavio vanbračnu vezu sa jednom Ruskinjom. Supruga nije histerisala već mu je kazala: „Melitone, ti si se vratio sa fronta. Ti si heroj. Ako želiš, možeš imati i deset žena“.
Doživeo je raspad Sovjetskog Saveza, a bolje da nije – kaže sa setom ratni heroj Meliton Varlamovič Kantarija.
Avgusta 1992, kada je, posle raspada, na čitavom sovjetskom prostoru još vrilo, gruzijska vojska ušla je u zapadnu pokrajinu, Abhaziju, i dva „bratska naroda“, Gruzini i Abhasci, počeli su da istrebljuju jedni druge. „Počeli smo da uništavamo sami sebe, govorio je ne krijući suze Meliton. Hitler sada u grobu sigurno zadovoljno trlja ruke, smeška se. Zar sam se ja borio za Gruziju? Ne, ratovali smo za moćan Sovjetski Savez.“
Meliton Varlamovič Kantarija, već u poodmaklim godinama, razgovarao je sa jednim mladim novinarem koji je iz Moskve došao da ga intervjuiše. Domaćin je napunio dve čaše do vrha čuvenog gruzijskog vina, svoju iskapio gotovo u jednom gutljaju i nazdravio, kako je to oduvek činio, „za veliki sovjetski narod“.
Sinko, rekao je gostu sa suzama u očima, ja zavidim mome drugu Miši Jegorovu, što nije dočekao da bude svedok ovoga što se ovde sada dešava, što je srušena velika otadžbina. I ne mogu da shvatim zašto se to desilo. Žalim što sam doživeo do ovog momenta. Zar to vodi nečemu dobrom? I kaži mi, gde sada da istaknem crvenu sovjetsku zastavu?
Pred kraj sovjetskog perioda, Meliton je pročitao članak u novinama sa fotografijom sovjetske zastave na krovu Rajhstaga. Autor teksta, opijen glasnošću i pseudodemokratijom, opisuje taj događaj kao jeftinu propagandu. „Ja sam četiri godine ratovao, u Berlinu stavio glavu u torbu, a ovaj klipan to naziva jeftinom propagandom“, govorio je sa gorčinom Kantarija.
Godine 1993 Kantarija je, strahujući za živote članova porodice, pobegao iz Gruzije u Rusiju. Jer, između ovih dveju doskora bratskih zemalja došlo je do nesuglasica pa ga je rodna Gruzija prosto proterala, tamo više nije bio potreban. Postao je izbeglica. Moskovske vlasti dodelile su mu omanji stan u jednom prigradskom naselju.
Ali, heroju rata nije bilo suđeno da živi u ruskoj prestonici. Slomila ga je tuga za sudbinu svoje otadžbine. Preminuo je u kupeu, u vozu za Moskvu. Njegove poslednje reči bile su: „Sve za šta sam se borio, otišlo je dovraga. Ja sam Gruzin, ali moja otadžbina je Sovjetski Savez. Oni misle da će biti bolje ako se podelimo. Nisu u pravu. Videćete.“
Meliton Kantarija nije dočekao rat u Ukrajini a ni ranije kratkotrajni rat Gruzije i Rusije. Sudeći kako je doživljavao raspad Sovjetsog Saveza koji je smatrao svojom domovinom i po onome što se dešavalo u njegovoj rodnoj Gruziji, sigurno da bi ga ove nesreće još teže pogodile. Sahranjen je u rodnom gruzijskom selu. Novine su napisale da niko od zvaničnika iz Moskve nije došao na sahranu.
(nspm.rs)
