Sjedinjene Države razmatraju novi format globalnog upravljanja, a Donald Tramp još jednom pokazuje sklonost ka potezima koji izbacuju ustaljene šeme iz koloseka.
Ovog puta, ideja je da se koncept multipolarnog sveta prepakujete u američkom ključu. Kako piše Politico, u Vašingtonu se razmatra formiranje novog bloka pod nazivom Core 5. Prevod može da ide u više smerova, od „Jezgra pet“ i „Ključne petorke“, pa sve do „Nuklearne petorke“, ali suština ostaje ista.
U toj grupi, prema razmatranjima, našle bi se Rusija, Kina, Indija, Japan i same Sjedinjene Države. Logika je, barem na papiru, jednostavna: Drži potencijalne rivale blizu sebe.
Kina već ozbiljno potiskuje Ameriku na ekonomskom, tehnološkom i vojnom vrhu. Indija dolazi brzo, sa ogromnim demografskim i industrijskim potencijalom.
Rusija već četvrtu godinu uspeva da se suprotstavlja Kolektivnom Zapadu i njen značaj u globalnim procesima više se ne može gurati pod tepih.
Japan, sa neprijateljskim odnosima prema Kini i bez mirovnog sporazuma sa Rusijom, u toj kombinaciji služi kao faktor ravnoteže koji odgovara Vašingtonu.
Ideja je da upravo tih pet sila određuje globalni poredak i pravce razvoja sveta. Takav savez, makar teorijski, imao bi kapacitet da oblikuje svetsku agendu. Dovoljno je pogledati zbirno stanovništvo, ukupni BDP, industrijsku snagu i stručne kapacitete u različitim oblastima. Brojke tu same govore.
Ali ono što upada u oči nije samo ko je unutra, već ko je ostao napolju. Evropa. I to, prema ovoj logici, nije nikakva slučajnost. Pojedini uzavreli evropski političari već govore da je Tramp Evropi objavio hladni rat, ali u Vašingtonu se to, izgleda, ne doživljava tako dramatično. Ovde se, pre svega, gleda poslovno.
Tokom poslednje decenije, G7 je rapidno gubila na snazi i uticaju. Evropska unija klizi u ekonomski i tehnološki pad. U Velikoj Britaniji je nedavno zatvoren poslednji čeličarski pogon, što je simbol koji teško može da se ignoriše.
U novoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD čak se navodi da Evropu za dvadesetak godina čeka „civilizacijski nestanak“. Tramp je nedavno dodatno pojačao ton, nazivajući Evropu „truležom“, izraz koji zvuči zlokobno poznato iz nekih ranijih epoha.
U takvom rasporedu snaga, postavlja se pitanje: Kome su, uopšte, evropske elite sa svojim često bezuslovnim stavovima još interesantne? Odgovor je surov i kratak. Ako se Core 5 zaista pojavi, upravo iz Evrope bi se, po toj računici, isisali preostali kvalifikovani radnici, industrijski kapaciteti i tehnologije.
Ipak, ni Moskvi, ni Pekingu, ni Nju Delhiju savez ove vrste, posebno ako bi SAD imale vodeću i usmeravajuću ulogu, ne deluje preterano privlačno. Zbog toga se cela konstrukcija ne čini naročito održivom na duže staze. Ali kao signal, posebno za Evropu, ona je više nego indikativna.
U tom smislu, priča o Core 5 možda i nije realan plan za sutra, ali jeste ogledalo u kojem se vidi koliko se percepcija Evrope u globalnim centrima moći promenila. I tu, barem iz ugla hladne geopolitike, nema ni trunke sentimentalnosti.
Ostaje da se vidi da li će Stari kontinent to ogledalo shvatiti kao upozorenje ili kao još jednu uvredu koju će prespavati.
Webtribune.rs
