Iako je silno želio da dobije ovu prestižnu nagradu, nije pomoglo ni lobiranje kod namoćnijih ljudi sveta
Međunarodna priznanja koja je Tito dobijao tokom života teško da se mogu prebrojati. Jedina osoba iz Hrvatske koja je dva puta bila na naslovnici uglednog i uticajnog magazina Time, pozivali su ga i dolazili mu u goste najvažniji državnici sveta, ali jedino što je još želeo da bi zaista kompletirao lični uspeh, bila je Nobelova nagrada za mir.
To se ipak nije dogodilo, a najbliže ovoj nagradi bio je 1973. godine.
Lobiranje
Odluka da se lobira na sve strane donesena je na državno-partijskom nivou 1972. godine. Tita su trebali predložiti Vili Brant, nemački političar i državnik koji je i sam dobio ovu prestižnu nagradu godinu dana ranije, zatim indijska premijerka Indira Gandi, pa etiopski car Hajle Selasije, bivši sekretar UN-a iz Burme U Tant, predsednik Tunisa Habib Burgiba, kao i italijanski političar Pjetro Neni, predsednik Finske Uro Kaleva Kekonen i predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Nahum Goldman.
Nažalost, ni ovo uticajno društvo nije bilo dovoljno da Tito dobije Nobela, a zašto se to nije dogodilo, opisao je u svojim knjigama Pero Simić, autor najviše biografskih knjiga o Titu.
Celu akciju koordinirao je Rato Dugonjić, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ, a prema pisanju publicista Mila Gligorijevića, o tome je Vladimir Dedijer jednom rekao:
– Mene je pozvao Dugonjić i pitao bih li podržao Titovu kandidaturu? Rekao sam mu da ću podržati kandidaturu, ali da ga moram upozoriti na važnu činjenicu, a to je da Tito nije ni Jevrej, ni mason. A tu nagradu dobijaju samo oni.
[adsenseyu1]
Ipak neuspeh
Milan Terzić zapisao je da je u poverljivim dokumentima SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove), akciju je trebalo voditi diskretno, da u slučaju neuspeha, informacija ne dođe u javnost i zbog Titovog ugleda, ali i ugleda cele države.
Titovu kandidaturu Komitetu za dodelu nagrade podneli su predsednik parlamenta Luksemburga Pjer Gregoar i predsednik Saveza učesnika pokreta otpora u Nemačkoj za vreme Trećeg Rajha, Karl Ibah.
Radna grupa SSIP-e morala je da lobira i osigura glasove 30 najuticajnijih državnika i političara iz celog sveta, što nije bio nimalo lak zadatak. Međutim, 12. decembra 1972. godine u izveštaju radne grupe pisalo je da ‘još nije utvrđeno da li je Gregoar podneo zvanični pismeni predlog.’
Le Dik To odbio nagradu
Svi najznačajniji jugoslovenski političari i diplomate dobili su zadatak da lobiraju i sakupe podršku, ali nije išlo.
Ranko Đukić u knjizi „Topli zec u Oslu“ tekst Titove kandidature za Nobelovu nagradu pripremio je Đorđe Radenković, tadašnji spoljnopolitički komentator dnevne novine ‘Politika’.
Ali na kraju su u službenoj kandidaturi ostali smo citati značajnih političara koji su lepo govorili o Titu. Među onima koji su podržali Titovu kandidaturu bili su mnogi iz filmskog sveta – Čarli Čaplin, Luis Bunjuel, Akira Kurosava, Lorens Olivije, Ingmar Bergman…
U zaključku radne grupe od 17. maja 1973. godine, piše: „Za sada se može zaključiti da postoji uočljiva disproporcija između predloga i podrški našoj kandidaturi, koji su Nobelovom komitetu stigli od uglednih ličnosti iz sveta.“
U Oslu je 16. oktobra 1973. godine objavljena vest da su nagradu dobili američki državni sekretar Henri Kisindžer i vijetnamski revolucionar i političar Le Dik To, zbog smirivanja sukoba u Vijetnamu.
Le Dik To je nagradu odbio jer, kako je rekao, „još se ne poštuju uslovi primirja.“ Idući dan ‘Politika’ je objavila ovu vest na trećoj stranici, bez ikakvih informacija o Titovoj kandidaturi.
[adsenseyu4]
Koštao ga sukob s Izraelom
Prilikom glasanja za Tita, rezultat je bio 2:2, a presudni glas bio je onaj predsednice Komiteta, koja je sasvim neočekivano glasala protiv jer je bila udata za Jevreja i nije mogla da oprosti Titu što je stao na stranu Arapa u sukobu s Izraelom.
No, iza ovoga, prema Dedijerovom mišljenju, krije se još jedan propust – to što se lobiralo i kod SSSR-a, a to je izazvalo negodovanje zapadnjačke štampe i zapadnih političara.
„New York Times“ je ovu podršku okarakterizovao kao podršku antiameričkim težnjama SFRJ. Osim toga, i u Pokretu nesvrstanih je bilo problema jer je Nobelovu nagradu želio i Hajle Selasije.
Organizacija srpske emigracije u Americi – Srpska narodna odbrana, organizovala je proteste u kojma je pred zapadom optužila Tita za ubistva 400.000 Srba tokom Drugog svetskog rata, kao i za progone intelektualaca.
U martu 1973. godine SNO je uputio Nobelovom komitetu pismo u kojem se dokazuje da je Tito ‘diktator’, ‘zločinac’ a preko izraelskog konzula u Čikagu pokrenuli su i jevrejsko javno mišljenje u kom su podsetili na Titovu antiizraelsku politiku.
Slična pisma stigla su do najznačajnijih političara u svetu, uključujući i Vilija Branta i američki Senat.
Emigracijska antipropaganda
Švedski list ‘Sydsvenska Dagbladet’ pisao je o čistkama i hapšenjima u Jugoslaviji, a posebno su aktivni bili pripadnici srpske i hrvatske emigracije. Bilo je to vreme kad se režim u Jugoslaviji obračunavao s tehnokratama u državnim preduzećima i praksisovcima na univerzitetu.
Dragoljub Mićunović, jedan od praksisovaca, koji se protivio dogmatskom marksizmu, davno je još pričao da je postupak za udaljavanje osmoro profesora i asistenata s Filozofskog fakulteta počeo 1971. godine i trajao iduće četiri.
Tito je silno želio Nobelovu nagradu za mir. Bio je tu umešan i vojvoda luksemburški, koji ga je predlagao. Glasine tvrde da je on to radio za veliki novac. Tita su upozorili da ne bi bilo dobro da isteruje profesore s fakulteta ako hoće nagradu.
Brant i Ulof Palme takođe su ga na to upozorili. Svake godine donosili su novi zakon o školstvu, tražeći formulu kako da nas oteraju, ali nikako nisu prešli tu fakultetsku barijeru.
Vojvoda bi opet predlagao Tita za nagradu, ali opet bi stvar propala. Tek kad je shvatio da ništa od nagrade, Tito je oterao profesore koji su mu bili trn u oku – ispričao je Mićunović.
Priznao poraz
Negde pred kraj života, Tito je u jednom govoru najvišim vojnim i državnim zvaničnicima rekao:
Ja nisam dobio Nobelovu nagradu za mir zbog Golog otoka, iako me za ovu nagradu predlagalo više od stotinu državnika iz celog sveta. Norveški kralj tražio je od mene da se izvinim pred celim svetom zbog Golog otoka.
Rekao sam mu: „Ako nekome treba da se izvinim, onda su to oni koji su tamo došli nevini. Informbiroovcima se ne želim izvinjavati.“ Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam sam sebi presudio.
(Express.hr)
