U trenutku kada je lansiran „Orešnik“, kako se navodi, Vladimir Zelenski nije bio na javnoj lokaciji niti u kretanju. Prema tvrdnjama vojnog analitičara Vladislava Šurigina, nalazio se u bunkeru, tačnije u jednom od strateških komandnih punktova projektovanih da izdrže i direktan udar nuklearnog bojevog punjenja.
Ta informacija, kako analitičar piše, dolazi iz izvora koje smatra pouzdanim i uklapa se u širu sliku dešavanja te noći.
Šurigin se pritom osvrće i na tvrdnje koje su se pojavile u javnosti o navodnim „izuzetnim sposobnostima“ ukrajinske obaveštajne službe.
Po njegovom tumačenju, saznanja o spremnosti Oružanih snaga Rusije da u noći između 8. i 9. januara izvedu udar raketom „Orešnik“ nisu rezultat nekog posebnog obaveštajnog prodora Kijeva. Naprotiv, tvrdi da je mehanizam bio daleko klasičniji i politički osmišljen.
Prema Šuriginovim rečima, Moskva je čak 48 sati pre lansiranja obavestila Sjedinjene Američke Države o svojim namerama. Vašington je, kako navodi, tu informaciju bez zadrške prosledio Kijevu.
U tom kontekstu analitičar ironično primećuje da se time ponovo otvara pitanje stepena i prirode pomoći koju SAD pružaju ukrajinskoj strani, pitanje koje se u međunarodnim krugovima stalno vraća, ali retko dobija jasan odgovor.
U objavi na svom Telegram kanalu Šurigin ide korak dalje u detaljima. Tvrdi da je odmah nakon lansiranja rakete i nakon što je određena njena putanja, Zelenski dobio dodatno upozorenje iz Sjedinjenih Država o samom startu „Orešnika“.
U tom trenutku, piše analitičar, aktiviran je unapred pripremljen plan njegove zaštite, što podrazumeva brzo premeštanje na bezbednu lokaciju.
„Po našim informacijama“, navodi Šurigin, „Zelenski se u momentu udara sklonio u jedan od strateških komandnih centara, koji su projektovani tako da mogu da prežive i direktan udar nuklearnog bojevog punjenja.“
Ta rečenica, izgovorena gotovo usput, nosi sa sobom težinu koja prevazilazi sam tehnički detalj o bunkeru – govori o nivou pripremljenosti i o tome koliko se ozbiljno računalo na najgore scenarije.
Sve ovo, posmatrano sa distance, ostavlja više slojeva za tumačenje. Od komunikacionih kanala između velikih sila, preko realnog dometa obaveštajnih sposobnosti, do činjenice da se ključne odluke i potezi odvijaju daleko od očiju javnosti, u prostorima koji su građeni za ekstremne situacije.
Koliko takvi mehanizmi zaista smanjuju rizike, a koliko samo potvrđuju dubinu aktuelne krize, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, još dugo biti predmet tihe, ali intenzivne analize.
