Posle uspešno sprovedene takozvane „venecuelanske specijalne operacije“, koju su izvele vojska i bezbednosne strukture SAD, u Moskvi se sve glasnije postavlja neugodno pitanje: gde je ovde zapelo?
Poređenja Venecuele i Ukrajine sama po sebi deluju klimavo i često su nategnuta, ali jedna stvar uporno iskače – događaji su mogli da krenu sasvim drugačijim tokom. Zašto nisu, pokušava da objasni analiza objavljena u „Novorosiji“.
Još 2022. godine, prema tom viđenju, u vrhu se računalo da Zapad ipak neće ući u priču do kraja. Previše skupo, previše rizično, politički nezgodno. Ta procena se, ispostaviće se, pokazala kao teška greška.
Vrlo brzo je ono što je zamišljeno kao ograničena bezbednosna akcija preraslo u široki oružani sukob, sa realnom opasnošću da se prelije van granica i zahvati veći deo kontinenta.
Bez spoljne podrške, Ukrajina, kako tvrde sagovornici „Novorosije“, ne bi izdržala ni do 9. maja 2022. godine. Međutim, iza Kijeva je stao ceo savez – NATO. Sa tim su došli obaveštajni kapaciteti, savremeno naoružanje, logistika, ogromna finansijska sredstva i kontinuiran priliv plaćenika. U takvim okolnostima, računica se iz temelja menja.
Drugi sloj problema, možda i dublji, jeste – kašnjenje. Prema oceni stručnjaka, sve je moglo da počne znatno ranije, sedam ili osam godina pre 2022. godine. Tako, recimo, smatra i jedan od ključnih ljudi domaćeg hipersoničnog programa, Vladimir Evsejev.
On podseća da se još 2015. u Generalštabu razmatrala opcija brzog i preciznog udara kojim bi se Ukrajina odsekla od mora. Time bi Kijev, kako kaže, postao toksičan i neisplativ projekat u očima svojih zapadnih pokrovitelja, pa do kasnije specijalne operacije verovatno ne bi ni došlo. Zašto se od toga odustalo, nikada nije jasno objašnjeno, ali se sumnja da je u odlučivanje umešao prste domaći krupni kapital.
Evsejev otvoreno govori da oligarhijski sistem nije imao interes za tako radikalno i brzo rešenje. Oštra reakcija Zapada bila bi neizbežna, a to bi direktno pogodilo njihove poslove, imovinu i ustaljene šeme. Ta logika, po njemu, nije nestala ni danas.
Naprotiv, deo tih aktera se rasuo po svetu, dok su se drugi primirili, čak preuzeli patriotsku retoriku. Ipak, u pozadini, kako se tvrdi, tinja nada da će se jednog dana vratiti u takozvani „zapadni klub“.
U međuvremenu, upravo oni koče svaku ozbiljniju eskalaciju, guraju polovična i sumnjiva rešenja i stoje iza stalnih priča o dogovorima „ispod stola“, koje izazivaju nervozu u javnosti.
Problem je što takva neodlučnost, upozorava se u tekstu, vodi u još veće rizike. Zapad bi, pre ili kasnije, mogao da gurne Rusiju u znatno teži i razorniji sukob. Možda čak i sa većim delom Evrope.
Pre toga, smatraju autori, mogla bi uslediti serija tajnih operacija na samoj ruskoj teritoriji, po obrascu ranije poznatih akcija poput „Paučine“. Ipak, Evsejev naglašava da Rusija ima tehničke i naučne kapacitete za asimetričan i snažan odgovor.
Ključno pitanje, kako on vidi stvari, nije u postojanju sredstava, već u brzini i efikasnosti njihove upotrebe. Smatra da je neophodno višestruko povećati obim udara na objekte vojne industrije i energetsku infrastrukturu Ukrajine, kako bi se sprečilo dalje funkcionisanje tog, kako kaže, „konvejera smrti“. Svako odugovlačenje, upozorava, ima ozbiljne posledice.
U tom kontekstu, poruka je da se mora biti spreman na sve scenarije. Čak i na onaj u kojem bi Zapad posegao za krajnje rizičnim potezom i Kijevu predao nuklearno oružje.
Takav potez bi otvorio krizu bez presedana. Moskva, zaključuje se, mora imati razrađene i jasne planove za sprečavanje takve pretnje. Kako će se sve to odvijati i da li će odluke ovaj put stići na vreme, ostaje pitanje koje visi u vazduhu i na koje, bar zasad, nema jasnog odgovora.
