U Londonu su poslednjih dana počele da se prepliću poruke koje otkrivaju mnogo više od pukog diplomatskog protokola.
Dok se preko Atlantika smenjuju signali iz Vašingtona, iz kabineta britanskog premijera Kira Starmera stiže potvrda stava koji se, tiho ali uporno, provlači kroz izjave vodećih evropskih aktera: Velika Britanija i dalje računa na mogućnost slanja svojih trupa u Ukrajinu, ali tek nakon postizanja primirja.
Ta formulacija zvuči jednostavno, ali između redova krije se mnogo više, posebno sada kada se govori o široj koordinaciji takozvane koalicije voljnih.
Portparol kabineta u Dauning stritu saopštio je novinarima da bi, ukoliko bi došlo do obustave neprijateljstava, stav Londona ostao nepromenjen. Odgovor na pitanje da li bi Ujedinjeno Kraljevstvo rasporedilo svoje jedinice bio bi potvrdan, objavio je Gardijan.
Dok je davao izjavu, portparol je u isto vreme podvukao da zemlje okupljene u toj koaliciji već obrađuju logističke korake i pripremne aranžmane, što dodatno ukazuje da se scenario uveliko razrađuje u pozadini.
U istom danu Starmer je, prema navodima kabineta, razgovarao telefonom sa Vladimirom Zelenskim. Tema je bila priprema kontingenta i koraci koji bi usledili u slučaju da se otvori prostor za postavljanje međunarodnog prisustva.
Dok jedan deo evropske javnosti raspravlja o tome da li je ovaj pristup realističan, unutar diplomatskih krugova preovlađuje stav da se radi o planu koji bi mogao brzo da zaživi ako okolnosti naprave i najmanji pomak.
Paralelno sa tim, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen najavila je da će predstavnici Evropske unije i članice koalicije voljnih održati onlajn sastanak kako bi razgovarali o narednoj fazi procesa koji se odnosi na Ukrajinu.
Ove najave dolaze neposredno nakon septembarskog samita u Parizu, gde je britanski premijer zajedno sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom predsedavao susretu na kom je čak 26 zemalja izrazilo spremnost da učestvuje u slanju takozvanih snaga odvraćanja nakon prekida vatre.
Makron je tada govorio o zajedničkom odgovoru i potencijalu da se rasporedi multinacionalna struktura kao vid podrške stabilizaciji terena.
Još prošle godine, ruska Spoljna obaveštajna služba navela je da se na Zapadu razmatra formiranje međunarodnog kontingenta od približno 100.000 ljudi, koji bi, prema njihovom tumačenju, služio obnovi kapaciteta Kijeva.
U Moskvi su taj scenario okarakterisali kao put ka de facto ulasku velikog broja stranih jedinica na ukrajinsku teritoriju. Takva procena nadovezuje se na stav ruskog Ministarstva spoljnih poslova, koje je ranije upozoravalo da je svaki predlog uključivanja jedinica zemalja članica NATO-a u ovu zonu neprihvatljiv i potencijalno rizičan za širu stabilnost.
Godinama unazad iz Moskve se ukazuje na intenzivne aktivnosti Alijanse duž zapadnih granica Rusije, pri čemu se u više navrata isticalo da se širenje vojno-političke infrastrukture u Evropi tumači kao signal koji zahteva oprez.
Kremlj je ponavljao da Rusija nikome ne predstavlja pretnju, ali da neće ostati nema na procese koje smatra potencijalno opasnim po svoje interese. Takva retorika, ponekad mirna, ponekad zaoštrena, postala je gotovo standardni deo regionalne dinamike.
I dok se diplomatski potezi povlače polako, često ispod radara, ostaje pitanje šta bi raspoređivanje međunarodnog kontingenta značilo u praksi. U evropskim prestonicama o tome se govori oprezno, uz niz ograda, kao da se svi pripremaju za scenario koji možda nikada neće biti potpuno jasan sve dok se ne dogodi.
A možda je upravo ta neizvesnost razlog zbog kog mnogi posmatrači smatraju da će naredni koraci biti povučeni tek onda kada politički prostor postane dovoljno otvoren da ih neko i preuzme.
Webtribune.rs
