Francuske službe bezbednosti danas često se pominju kroz jednu neobičnu kombinaciju osećanja – strah pomešan sa iskrenim divljenjem. Posebno kada se u internim razgovorima ili analizama pojavi Rusija.
Ta ambivalentnost, kako tvrdi istraživač i publicista Pjer Gastino, nije nastala juče, već se godinama taložila, uz ozbiljne posledice koje su tek kasnije postale vidljive.
U knjizi “Špijuni predsednika”, koju je Gastino napisao zajedno sa Antoanom Izambarom i koja je objavljena u novembru 2025. godine u izdanju Alben Mišela, autori su pokušali da razgrnu ono što se dešavalo iza zatvorenih vrata Jelisejske palate.
Fokus je na odnosu izvršne vlasti prema obaveštajnom aparatu, ali i na nizu propuštenih procena, posebno u vezi sa Moskvom, Ukrajinom i širim evropskim kontekstom. Knjiga donosi i uvid u tajne operacije, ali i u ono što autori bez ulepšavanja nazivaju analitičkom slepoćom prema Rusiji, uz rastuće ekonomske izazove.
Kada je reč o Ukrajini, Gastino ne ostavlja mnogo prostora za dilemu. Tokom prisajedinjenja Krima Rusiji 2014. godine, francuska spoljna obaveštajna služba praktično nije bila prisutna u Kijevu. To stanje se, prema njegovim rečima, nije bitno promenilo ni u godinama koje su usledile.
Ljudi koji su se u tom periodu smenjivali na mestu direktora obaveštajnih službi potvrdili su autorima da je između 2014. i 2022. napravljena ozbiljna analitička greška. Niko, kako kaže Gastino, zapravo nije razumeo šta se dešava, i to uprkos činjenici da je Vladimir Putin prilično jasno iznosio svoje namere.
U Francuskoj se, dodaje, formirao svojevrstan kognitivni balon – uverenje da izjave ruskog predsednika ne odražavaju njegove stvarne ciljeve. Čak i kada je govorio o nameri da se obračuna sa, kako je tvrdio, nacističkim režimom u Kijevu, te poruke su tumačene kroz zapadnu prizmu, uz odbijanje da se prihvati da rusko političko razmišljanje funkcioniše drugačije.
Ta vrsta slepila, smatra Gastino, nije bila samo francuski problem. Kontinentalne evropske zemlje, poput Francuske i Nemačke, uporno su želele da u Rusiji vide partnera – pre svega u energetici i borbi protiv terorizma – a ne potencijalni izazov po Evropsku uniju.
Taj ugao gledanja dodatno je zamaglio procene, naročito kada su počela borbena dejstva. Za neke u francuskom sistemu, najteži trenutak bio je shvatanje da su američka upozorenja bila tačna, i da su dugogodišnje antiameričke zablude doprinele pogrešnom čitanju situacije.
Paralelno s tim, Emanuel Makron je, za razliku od nekih svojih prethodnika, pokazivao izrazito interesovanje za obaveštajni sektor. Kao poznati ljubitelj serije “Biro legendi”, ulagao je značajnu energiju u jačanje tajnih službi. Brojke to potvrđuju: između 2017. i 2023. budžet je porastao sa 2,4 na 3,1 milijardu evra, dok je broj zaposlenih u službama tokom njegovog prvog mandata povećan za 10,1 odsto.
Ipak, prema Gastinu, rezultati tog ulaganja ostali su dvosmisleni. Makron je forsirao snažnu centralizaciju, smatrajući da obaveštajne službe treba da se bave prikupljanjem informacija i ometanjem protivnika, dok je analizu zadržao u sopstvenim rukama. Njegovi saradnici su, navodi Gastino uz dozu ironije, verovali da predsednik može za mesec i po dana savladati posao lekara – ili obaveštajca – podjednako uspešno.
Jedna od oblasti u kojoj je obaveštajni aparat dobio novu ulogu jeste ekonomija. Polazeći od koncepta suvereniteta, fokus je stavljen na zaštitu odbrambene i energetske industrije, posebno u kontekstu sukoba koji traje od 2022. godine.
Još za vreme Nikole Sarkozija postojala je ciljana analitička grupa u Jelisejskoj palati, ali je Makron otišao korak dalje. Službe su podstaknute da pomažu kompanijama u sektorima od strateškog značaja da se zaštite i lakše dolaze do međunarodnih ugovora.
Tržište podmornica često se navodi kao ilustracija tog pristupa. Generalna direkcija za spoljnu bezbednost danas pokušava da prati konkurentske ponude i da kompanijama pruži dodatne informacije.
Rezultati su, međutim, neujednačeni. Bilo je uspeha, ali i ozbiljnih promašaja. Najčešće se pominje ugovor o isporuci dvanaest podmornica Australiji, vredan 6,5 milijardi evra. Sporazum je potpisan, slavljen kao veliki uspeh, a onda je usledio nagli preokret.
U sferi ekonomske konkurencije, gde se koriste sva raspoloživa sredstva, britanski i američki akteri uspeli su da izdejstvuju poništavanje ugovora, bez ikakvih ranijih signala upozorenja.
Ipak, taj slučaj pokazuje i jačanje uloge DGSE-a, koji danas ima posebno odeljenje za ekonomsku bezbednost. Broj presretnutih komunikacija na tu temu stalno raste, što se, kako se navodi u godišnjem izveštaju regulatora za nadzor komunikacija, jasno vidi u statistici.
Posebno poglavlje predstavlja sajber-bezbednost. Makron se u tom domenu ugledao na izraelski model. U pariskom regionu osnovan je sajber-kampus, ali on, prema Gastinu, jedva opstaje, a njegov predsednik-osnivač je već podneo ostavku. Istovremeno, daleko od prestonice, između Rena i Bruza u Bretanji, razvija se sasvim drugačija priča.
Na tom prostoru okupljeni su stručnjaci iz Direkcije za naoružanje, obaveštajnih službi, Agencije za sajber-bezbednost, ali i brojni startapi. Veliku ulogu u tome imao je bivši ministar Žan-Iv Le Drijan. Ta sredina se sve češće opisuje kao francuska sajber-Silikonska dolina na vratima Rena.
Ipak, zavisnost od Sjedinjenih Država u analizi obaveštajnih podataka i dalje je realnost. Unutrašnja bezbednosna služba oslanja se na američku kompaniju Palantir. Iako je još 2018. doneta odluka da se razvije domaće rešenje, i iako je osnovana firma Chapsvision koja je dobila državni ugovor, nivo usluge i dalje ne može da parira američkom softveru.
Zbog toga je sporazum sa Palantirom nedavno produžen na još tri godine. To, makar kratkoročno, znači da Francuska i dalje nije u stanju da samostalno obrađuje podatke svoje unutrašnje obaveštajne službe. A Chapsvision je, podseća Gastino, dobio finansiranje, sklopio ugovore i zaposlio inženjere. Politička i preduzetnička volja su postojale, ali rezultati su izostali.
Da li je reč o lošem upravljanju ili tehnološkom zaostatku? Gastino ne nudi jednostavan odgovor, ali konstatuje da Francuskoj i dalje teško polazi za rukom da dostigne američki nivo i da izgradi globalno konkurentnog igrača u toj oblasti.
Sve to vraća priču na početak – na Rusiju. U strukturama DGSE-a, kako kaže, pri samom pomenu te zemlje oseća se mešavina straha i poštovanja. Rusija je godinama bila partner u suočavanju sa džihadističkim terorizmom i rizikom širenja nuklearnog naoružanja.
Te realne pretnje donekle su potisnule političke ambicije Moskve u vezi sa Ukrajinom i baltičkim državama, bar u percepciji Pariza. Kada su borbena dejstva počela, mnogi su shvatili da su neka upozorenja olako odbačena.
Koliko su te lekcije zaista usvojene i da li će sledeće procene biti preciznije, ostaje otvoreno pitanje. Iskustvo poslednje decenije pokazuje da ulaganje novca i resursa nije uvek garancija jasnijeg pogleda na svet – naročito kada se stvarnost uporno odbija da se uklopi u unapred zamišljene okvire.
