Planovi o konvencionalnoj intervenciji na ukrajinskom tlu nikako nisu za odbacivanje, tvrdi Endru Koribko.
Uprkos poricanjima zapadnih lidera, planovi za njihovu konvencionalnu intervenciju u Ukrajini zaista postoje, tvrdi američki analitičar ruskog porekla Endru Koribko, koji ističe, da iako ti planovi tek treba da se u potpunosti formiraju, ne smeju se isključili.
Debata koju je pokrenuo francuski predsednik Makron o pitanju da li NATO treba da interveniše u Ukrajini, razotkrila da u Evropi na tu temu postoje dve različite škole mišljenja. Francuska, baltičke države i Poljska izgleda da su za „neborbeno raspoređivanje“, odnosno misije za deminiranje i obuku, koje bi mogle da se izvode kroz „koaliciju voljnih“, dok ostatak bloka podržava stav Nemačke da se to ne bi smelo dogoditi ni pod kojim okolnostima.
„Šolcov lapsus prosuo je pasulj na najgore čuvanu tajnu Ukrajine“, ukazuje Koribko, dodajući da je nemački lider nehotice otkrio da tamo već postoje britanske i francuske trupe koje pomažu Ukrajini u „kontroli meta“.
Snimak Bundesvera koji je naknadno procurio o bombardovanju Krimskog mosta potvrdio je da su i Amerikanci tamo. Ipak, ono što Pariz predlaže je formalizacija ovog raspoređivanja zajedno sa njihovim postepenim širenjem u „neborbenom“ kapacitetu.
„Nikoga ne treba zavaravati da Francuska i ostale četiri zemlje zainteresovane za ovaj scenario razmišljaju isključivo o misijama deminiranja i obuke. Umesto toga, izgleda da je njihova namera da pripreme kopnene snage za juriš na istok u slučaju da se materijalizuje najgori scenario iz perspektive Kijeva – da se linija fronta uruši i Rusija počne da se probija ka zapadu. Ove članice NATO-a bi onda pokušale da povuku crvenu liniju što je dalje moguće da spasu Ukrajinu“, ističe analitičar.
Pristup Nemačke je, dodaje, sasvim drugačiji jer ta zemlja voli da se formalno kloni sukoba kako bi se fokusirala na izgradnju „Tvrđave Evrope“.
Ovo se, naime, odnosi na politiku Berlina da se vrati na svoj davno izgubljeni put supersile pomoću „odbrambenih“ vojnih sredstava uz podršku SAD kako bi se po nalogu Vašingtona vodilo obuzdavanje Rusije u Evropi, dok se Amerika „okreće (nazad) u Aziju“ da obuzda Kinu. Glavna komponenta ovog plana je „vojni Šengen“ između Nemačke, Holandije i Poljske.
„Malo je verovatno da će Baltičke države i Poljska učestvovati u konvencionalnoj intervenciji u Ukrajini bez zvaničnog učešća nuklearne sile. U tome je strateški značaj angažovanja Francuske, jer bi to moglo da ublaži njihovu zabrinutost zbog mogućnosti da Pariz bude taj koji će pribeći nuklearnom sukobu sa Moskvom ako francuske trupe budu učestvovale u ovakvim sukobima“, ukazuje Koribko.
Ni Velika Britanija, kako dodaje, u tom slučaju ne bi sedela po strani jer već igra vodeću ulogu u posredničkom ratu NATO-a protiv Rusije preko Ukrajine, a prethodno je potpisala trilateralni bezbednosni pakt sa Kijevom i Varšavom.
Poput Francuske, Ujedinjeno Kraljevstvo takođe ne bi volelo da Nemačku gleda kako se vraća na trasu supersile, a uz to bi obe zemlje mogle i da se „klade“ da će za intervenciju dobiti podršku SAD, ili da će jednostrano odlučiti i tako saveznike staviti pred svršen čin.
Francuska još nije deo „vojnog Šengena“, što bi moglo da ometa njenu sposobnost da prebacuje velike količine trupa i opreme u Ukrajinu, tako da bi, prema Koribkovom mišljenju moglo da se
desi da se i Pariz uskoro priključi ovom sporazumu ili da pregovara o sopstvenoj verziji pakta sa Poljskom ili Grčkom, a zatim Bugarskom i Rumunijom kako bi „dopunila“ sporazum sa Moldavijom.
Rumunski „moldavski autoput“ koji se gradi u „hitnom“ režimu otvoriće novi vojni koridor na Balkanu preko koga Francuska može da se suprotstavi rastućem vojnom uticaju Nemačke na celom kontinentu.
„Ovaj grčko-ukrajinski koridor u nastajanju već je jedan od najvažnijih logističkih pravaca Zapada za održavanje proksi rata nakon što je tradicionalni poljski put postao nepouzdan nakon protesta farmera.
Stoga ima savršenog smisla ne samo ulagati u to samo iz takvih razloga, već i da zemlje poput Francuske i Britanije učvrste svoj uticaj duž rute kako bi tamo stvorile sopstvenu sferu uticaja za usporavanje putanje nemačke supersile“, ističe ovaj analitičar.
To je upravo ono što Francuska radi kroz svoj novi bezbednosni sporazum sa Moldavijom, koji će dovesti do bližih bezbednosnih veza tipa „vojnog Šengena“ sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom. Velika Britanija može na neki način da sledi njihov primer ili da udvostruči svoj uticaj u baltičkim državama, a posebno u Poljskoj, što bi verovatno kulminiralo konvencionalnom intervencijom njenih trupa u Ukrajini.
Mogućnost da Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo ili dobiju odobrenje SAD za ovu intervenciju ili da to urade jednostrano kao „koalicija voljnih“, mogla bi da izvrši pritisak i na Nemačku da se uključi, kako bi izbegla da zbog odbijanja „izgleda slabo“.
Dublje nemačko učešće u ovom sukobu moglo bi dodatno da smanji za njihove saveznike ionako „strašne“ šanse da se zbliži sa Rusijom nakon što se sve završi.
Takođe bi, Nemačka, u nekom smislu mogla da bude preopterećena, pa da izgubi vojno-strateški uticaj koji je nedavno stekla – što bi otvorilo Francuzima i Britancima prostor da „otkinu“ deo nemačkog uticaja na Balkanu i Baltiku i tako uspore uspon svog rivala.
„Ako Nemačka formalno ostane po strani, dok se Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo u njega upliću sa katastrofalnim ili barem neimpresivnim rezultatima, uključujući i one prema kojima su baltički i poljski ‘mlađi partneri’ topovsko meso, onda bi Nemačka mogla da izvuče mnoge koristi.
NJihov pristup bi bio diskreditovan, što bi možda mogao i da bude razlog zašto su do sad SAD nespremne da odobre ‘koaliciju voljnih’ i više poverenja imaju u nemačku strategiju“, ocenjuje Koribko.
„Tvrđava Evropa“ bi se u tom slučaju mogla izgraditi još bržim tempom nakon ovog sukoba, jer bi jedine dve moguće suprotstavljene sile koje bi držale njen uticaj pod kontrolom same sebe diskreditovale.
S druge strane, delimično „uspešna“ konvencionalna francusko-britanska intervencija u Ukrajini mogla bi da diskredituje Nemačku ako li se slučajno završi zaustavljanjem ruskog parnog valjka. U tom slučaju, „Tvrđava Evropa“ bi mogla biti izgrađena mnogo drugačije nego što je Nemačka planirala.
Umesto da EU kao celina funkcioniše kao pro-američki blok predvođen Nemačkom u Novom hladnom ratu, Berlin bi morao da prihvati „sferu uticaja“ Londona na Baltiku i savez sa njim u Poljskoj, dok bi Pariz imao svoju sopstvenu „sferu“ na Balkanu. Umesto da se oslanjaju na jednu zemlju koja će upravljati EU preko zastupnika, SAD bi zavisile od tri, sa prednošću – u vidu manjih šansi da Nemačka to ikad pokvari.
Ostaje da se vidi da li će Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo dobiti ovu „igru na mišiće“, ali nema sumnje da je to ono što planiraju – jasan je Koribko, koji dodaje i da postoji šansa da SAD preuzmu vođstvo po tom pitanju ako Rusija ostvari napredak pre nego što se najveće vežbe NATO-a u poslednje tri decenije završe u junu.
Tako nešto bi, međutim, moglo da dovede i do Trećeg svetskog rata, i to sa mnogo većom verovatnoćom, nego ako bi, kako Koribko kaže, Francuska i Velika Britanija konvencionalno intervenisale dok SAD sve „vode iz senke“.
(rt.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
Pratite tokom 24 sata naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social
