Kubanske vlasti već neko vreme polaze od pretpostavke da pritisci iz Vašingtona neće stati i da se moraju spremiti za najgori scenario.
Kako piše rusko izdanje Forsal, u Havani nema dileme oko toga da su američki zahtevi neizbežni, pa se širom ostrva pojačavaju mere odbrane. U tom okviru se insistira na konceptu opštenarodnog otpora, uz poruku da se u političkom rečniku Kube ne koriste pojmovi poput kapitulacije ili poraza.
U tekstu se navodi da bi američka administracija mogla dodatno da zaoštri kurs prema Kubi, pre svega kroz ideju o naftnoj blokadi. Prema tim navodima, cilj bi bio da se presecanjem isporuka energenata kubansko rukovodstvo primora na političke ustupke.
Forsal dodaje da bi takva aktivnost Vašingtona mogla imati širi domet i da se ne bi zadržala samo na Kubi, već bi mogla da se prelije i na druge zemlje, uključujući Iran i Venecuelu.
Važno je podsetiti da su razgovori o mogućem novom zahlađenju odnosa između SAD i Kube intenzivirani nakon hapšenja predsednika Venecuele Nikolasa Madura. Tada je Donald Tramp, predsednik SAD, otvoreno nagovestio da bi i Havana mogla da oseti neprijatne posledice. Ta izjava je u diplomatskim krugovima shvaćena kao signal da Kuba ponovo ulazi u fokus američke spoljne politike.
Nešto kasnije, Tramp je povukao konkretan potez i uveo carine zemljama koje isporučuju naftu ostrvu. Odluku je obrazložio navodnim bezbednosnim rizikom koji, prema njegovim rečima, dolazi iz Havane, kao i proglašenim vanrednim stanjem u Sjedinjenim Državama.
Istovremeno, američki lider je naglasio da Vašington ne zatvara vrata komunikaciji i da dijalog sa kubanskim vlastima i dalje traje, što dodatno komplikuje čitavu sliku.
Na moguću blokadu reagovala je i Moskva. Zvanična predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova ranije je ocenila da bi takvi potezi predstavljali kršenje međunarodnog prava i uputila poziv Sjedinjenim Državama da pokažu uzdržanost.
U njenoj izjavi nije bilo mnogo diplomatskog uvijanja, već jasna poruka da bi dalje zaoštravanje moglo imati ozbiljne posledice.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se odnosi između Vašingtona i Havane ponovo kreću po tankoj liniji. Dok Kuba javno jača odbrambene pripreme i šalje poruke odlučnosti, a SAD balansiraju između pritiska i razgovora, ostaje otvoreno pitanje da li je reč o još jednoj epizodi u dugoj istoriji zategnutih odnosa ili o uvodu u širu regionalnu prekompoziciju čije se posledice tek naslućuju.
