Mnogi na Zapadu opsednuti su „raskidanju ekonomskih odnosa“ sa Kinom, ali nije izvesno da je to uopšte moguće
Nedavna poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona i predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen Kini privukla je mnogo pažnje u zapadnim medijima.
Poseta malezijskog premijera Anvara Ibrahima, sa druge strane, u potpunosti je zanemarena, iako po mnogo čemu bolje ilustruje izazove raskidanja ekonomskih veza sa Kinom, piše u kolumni za „Fajnenšel tajms“ direktor Instituta za strateške azijske studije Džejms Krabtri.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Makron je u Peking doputovao sa Fon der Lajenovom kako bi pokazao „jedinstven evropski stav prema Kini“. Ipak, on je poveo i čitavu kohortu(vojna jedinica u vreme Antičkog Rima) privrednika i poslovnih vođa, zbog čega je u Evropi naišao na kritike da „ruši evropsko jedinstvo“.
Nekoliko dana ranije, Fon der Lajenova je rekla da bi Evropa trebalo da „smanji rizike“ umesto da u potpunosti raskine trgovinske odnose sa Kinom.
„Potpuno raskidanje nije poželjno“, rekla je ona, tako da ni Zapad trebalo da smanji rizike samo u strateškim sektorima poput poluprovodnika, baterija i pojedinih minerala.
[adsenseyu1]
Ministri finansija zemalja članica G7 nedavno su naglasili da je lance snabdevanja potrebno učiniti „raznovrsnijim“, kao i da bi zbog toga trebalo podržati razvoj ekonomija u usponu.
Anvarova poseta Pekingu, sa druge strane, bila je potpuno drugačija. Tokom nje nije bilo reči o raskidanju trgovinskih odnosa. Umesto toga, malezijski lider je pohvalio kinesku ekonomsku moć i pozvao na povećanje investicija.
On je sa sobom poveo i grupu malezijskih biznismena, a kući se vratio sa sporazumima vrednim gotovo 40 milijardi dolara, makar na papiru.
Mnogi na Zapadu sa zabrinutošću gledaju lidere zemalja Globalnog juga kako odlaze u Peking. Nakon što se poslednjih godina posvetio borbi protiv korona virusa i reizboru za treći mandat na čelu Kine, predsednik Si Đinping je sada fokusiran na diplomatiju – od mirovnih planova za Ukrajinu i Bliski istok do investicionih sporazuma za zemlje u Jugoistočnoj Aziji.
Dok zapadne zemlje pokušavaju da oslabe posledice decenija globalizacije, azijske države poput Bangladeša, Malezije, Indonezije i Tajlanda saradnju sa Kinom vide kao centralni deo svoje ekonomske budućnosti.
[adsenseyu4]
Umesto raskidanja trgovinske saradnje sa Pekingom, oni žele da je prodube. A pomalo paradoksalno, ekonomska politika zapadnih zemalja bi taj proces mogla da ubrza.
Na Zapadu se sve više govori o „frend-šoringu“, odnosno izmeštanju industrija iz Kine u zemlje koje se smatraju „geopolitičkim partnerima“ poput Indije, Meksika ili Poljske. Još jednu opciju predstavlja Jugoistočna Azija, gde su zemlje politički neutralne između Pekinga i Vašingtona.
Takva politika, ipak, nosi mnoge probleme. Prvi od njih je da je raskidanje trgovinskih odnosa tek počelo. Poluprovodnici su jedini izuzetak, ali u ostalim sektorima nema sličnih primera.
Zapadne multinacionalne korporacije sve više govore o strategiji „Kina plus jedan“, u kojoj bi one i dalje nastavile da proizvode stvari u Kini, ali bi izabrale još jednu proizvođačku bazu, na primer Maleziju.
Autor poziva čitaoce da na trenutak zamisle slučaj u kom dolazi do eskalacije sukoba u svetu, a uplašene zapadne kompanije počnu da ubrzano napuštaju Kinu. Šta će se dogoditi?
Mnogi na Zapadu veruju da bi ih pomeranje proizvodnje učiniti manje zavisnim od Kine, ali i da će se i zemlje poput Malezije i Vijetnama provući u zapadnu orbitu. Obe pretpostavke su u najbolju ruku izuzetno upitne, smatra Krabtri.
Uzmimo primer „Samsunga“. Taj južnokorejski gigant je 2020. odlučio da svoju proizvodnju preseli u Vijetnam, tako da se sada svake godine milioni mobilnih telefona sastavljaju u toj državi, a mnogi od njih se posle toga izvoze na Zapad.
Većina delova koji čine taj telefon, ipak, i dalje se proizvodi u Kini, tako da Vijetnam mora da ih uveze. Trgovina između Kine i Vijetnama višestruko je uvećana tokom poslednjih nekoliko godina, a slični trendovi uočavaju se u državama „azijske fabrike“.
Kako navodi autor, istraživanja pokazuju da te zemlje sada sve više izvoze u SAD, ali da istovremeno sve više uvoze iz Kine.
Posledice toga predstavljaju dvostruki paradoks. Za početak, umesto da postaju tešnje vezane za Zapad, zemlje u regionima poput Jugoistočne Azije sada su ekonomski čvršće povezane sa Kinom, a ne slabije.
Drugo, iako izmeštanje lanaca snabdevanja izvan Kine na prvi pogled deluje kao da Zapad postaje manje zavistan od nje, potreba za delovima koji se i dalje proizvode u toj zemlji čine da do suštinskog raskidanja ekonomskih odnosa i ne dolazi.
Pre svoje nedavne posete Pekingu, Fon der Lajen je tvrdila da „nije izvodljivo, niti je u interesu Evrope, da se potpuno odvoji od Kine“. Ona je u pravu.
A imajući u vidu složenu i isprepletenu strukturu moderne globalizacije, čak i zadatak delimičnog smanjenja zavisnosti od kineske ekonomije verovatno će se pokazati mnogo težim nego što izgleda.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
(RT)
