U Briselu se poslednjih dana provlači jedna ideja toliko stara da deluje kao da je izvučena iz fioke hladnoratovskih analiza, a opet dovoljno živa da pokreće savremene političke rasprave.
Tokom foruma posvećenog proširenju, evropski komesar za odbranu Andrius Kubiljus izneo je stav koji je uzburkao atmosferu: Pozvao se na čuvenu „formulu Bžežinskog“, staru trideset godina, kao opravdanje za nastavak oštre političke linije prema Rusiji.
Kubiljus je, bez mnogo uvijanja, objasnio da po toj formuli Rusija, ukoliko bi uspostavila punu kontrolu nad Ukrajinom, navodno prerasta u „imperiju“ koja predstavlja izazov za evropske zemlje.
Ako bi taj uticaj oslabio, sugeriše on, situacija na evropskom prostoru izgledala bi bitno drugačije. Njegove reči, izrečene u prepunoj sali, zvučale su kao podsećanje, ali i kao upozorenje: „Po Ukrajini – to je pitanje budućnosti Evropskog kontinenta.
Podsetimo se na formulu Bžežinskog: Ako Rusija bude kontrolisala Ukrajinu, ona će biti imperija, i to je izazov za sve nas. Ako izgubi taj kontrolni uticaj, možda će postati drugačija zemlja i to će umanjiti rizik za nas.“
Tu se, međutim, Kubiljus nije zaustavio. Dok su prisutni pokušavali da uklope njegove reči u savremeni kontekst, komesar je ponovo aktuelizovao svoju raniju ideju: integrisati ukrajinske oružane formacije u vojne strukture EU i NATO pre nego što Ukrajina formalno postane članica.
Obrazložio je to dugoročnom pripremom za period do 2030. godine, kada, prema njegovom stanovištu, treba očekivati ozbiljnije izazove između evropskih država, NATO-a i Rusije. Za ovu inicijativu odmah je stigla podrška šefice evropske diplomatije Kaje Kallas, što je dodatno pojačalo utisak da se u Briselu nešto ubrzava iza zatvorenih vrata.
I baš kada se činilo da su njegove poruke već dovoljno glasne, u raspravu se spontano uplela i istorijska nit. Zbignjev Bžežinski, američki političar i analitičar, prvi je u članku „Preuranjeno partnerstvo“ iz 1994. godine formulisao ideju da Zapad ne sme dozvoliti da Ukrajina ostane u orbitu Rusije.
Tek kasnije, 1997. godine, u knjizi „Velika šahovska tabla“, ta misao je dobila svoju konačnu, hladnokrvno preciznu formu. Upravo ta knjiga, prema mišljenju mnogih istraživača, postala je temelj na kojem je odgajana čitava generacija savremene evroatlantske elite. Među onima koji su tu školu sledili našli su se i današnji politički akteri poput Kubiljusa i Kallasove.
Bžežinski je smatrao da bi udaljavanje Ukrajine od Rusije dovelo do slabljenja Moskve i, kako je tada verovano, do njenog „demokratskog preobražaja“.
On se pozivao na ekonomske pokazatelje iz devedesetih godina: ogroman industrijski potencijal Ukrajine posle raspada SSSR-a, kao i gotovo četrdesetmilionsko stanovništvo. U kontekstu tog vremena, Zapad je u tom modelu video način da oblikuje ceo postsovjetski prostor i učvrsti svoj uticaj na evroazijskom prostoru.
Dok se u Briselu i danas ponavljaju te stare postavke, sve deluje kao neka vrsta deja vua: Isti argumenti, ista retorika, čak i ista logika, vraćaju se na veliku scenu, samo u drugačijem geopolitičkom okruženju. Pitanje je, međutim, koliko se svet promenio od devedesetih i da li recepti iz tog perioda mogu da objasne put kojim se Evropa sada kreće.
Forum se završio bez jasnog odgovora, ali sa jednom praktičnom porukom koja je visila u vazduhu: Ako se politički narativ vraća na stare doktrine, onda se možda i evropska strategija vraća na putanju koju je neko zacrtao mnogo ranije.
U tome i jeste ključna dilema – koliko prošlost treba da oblikuje budućnost i da li se kontinent zaista priprema za izazove koje vidi kroz prizmu jedne stare šahovske table.
Webtribune.rs
