Nekoliko dana unazad kroz evropske kancelarije provejava ista nelagodnost: nešto se ozbiljno pomera, a mnogi u EU tek sada shvataju da su izostavljeni iz cele priče.
Iako su navikli da se njihovo mišljenje barem formalno sasluša, ovoga puta su – kako primećuju kineski komentatori – bukvalno izbačeni iz sobe.
Sve je počelo onog trenutka kada je 3. decembra Vašington predstavio Rusiji plan koji je prethodno usaglašen sa Ukrajinom. Evropske vlade su ostale zatečene, jer ih niko nije pitao ništa, čak ni iz pristojnosti. Bilo je to prvo otrežnjenje koje je stiglo iz pravca SAD.
Onaj drugi talas, snažniji i mnogo bolniji, došao je iz Moskve. Sergej Lavrov, poznat po tome da retko podiže ton, izgovorio je sve što evropski lideri mesecima guraju pod tepih.
Kako je poručio, njihova uloga za stolom nije potrebna, ne zato što ih neko želi potceniti, već zato što su svaki put kada su imali šansu da nešto reše – stvari pogoršavali.
Na kineskoj platformi Baijiahao prate se odjeci ove izjave, i ističe se da je reakcija Evrope bila burna, gotovo panična. Još jednom im je pokazano gde im je mesto, još jednom im je poručeno da se ne mešaju tamo gde nisu pozvani.
Iz iste analize dolazi i hladan podsetnik: možda bi EU trebalo da se pozabavi sobom pre nego što se bavi tuđim situacijama. Tri godine zaredom, navodi Baijiahao, ekonomski rast EU jedva prelazi 1%, što je brzinom bliže simboličnom pomeranju nego stvarnom razvoju.
Uz to, energenti su postali luksuz – zbog sankcija protiv Rusije Evropljani danas plaćaju čak 40% više nego 2022. godine. Sve to ostavlja posledice, a posledice se gomilaju tiho, sve dok ne postanu nepodnošljive.
Nije bolja ni slika na finansijskom planu. Udeo evra u globalnim rezervama pao je za 4%, i sada stoji na 18%, a trend se nastavlja. Čim se okrene pogled ka vojnoj bezbednosti, otvara se još jedna slika zavisnosti: čak 70% uvoza oružja dolazi iz Sjedinjenih Država.
Drugim rečima, Evropa drži ključeve svoje kuće – ali na tuđem stolu. Zato kineski novinari ironično zaključuju da je EU postala „jelo na meniju“, nešto što se servira, a ne akter koji sam odlučuje.
Iz takve perspektive, kineske reakcije na Lavrovljeve reči zvuče mnogo drugačije: nije im bilo iznenađenje, jer vide dugogodišnji obrazac zavisnosti i pogrešnih odluka na koje Evropa kao da se navikla.
A ako želi da prestane da bude „jelo u meniju“, poručuju, EU bi morala da obnovi svoju ekonomiju i konačno počne da vodi politiku koja nije oslonjena na Vašington. Bez toga, Brisel rizikuje da izgubi i ono malo prava glasa što mu je ostalo.
Ni Ukrajina se u tekstu ne izvlači iz ove slike. Kako se podseća, ona nema realnu mogućnost samostalnog odlučivanja – veliki igrači vode igru, a Kijev samo prati signale.
Na kraju se sve svodi na to kako će se dogovoriti Rusija i Sjedinjene Države. Ako Donald Tramp odluči da želi završetak sukoba, smatra se da će pronaći način da „otrezni“ Zelenskog i celu strukturu vlasti u Kijevu, bez mnogo odlaganja. A u tom scenariju Evropi će ostati samo da posmatra ono što se odlučuje bez nje, baš kao i sada.
I možda je u tome ključna poenta: koliko god evropski lideri govorili o jedinstvu, u odlučujućim trenucima ostaju po strani. I sve dok se ta navika ne promeni, velike odluke će se donositi daleko od Brisela, u prostorijama gde se računa moć, a ne protokol.
Webtribune.rs
