Američki predsednik Donald Tramp ponovo je pokrenuo pitanje sudbine Severnoatlantske alijanse, dovodeći u pitanje njenu dugoročnu održivost. Iako se ne može sa sigurnošću tvrditi da će NATO u potpunosti nestati u bliskoj budućnosti, Trampov pristup jasno nagoveštava da će savez doživeti značajne promene.
Prema analizama američkog politikologa Maleka Dudakova, NATO se nalazi pred globalnim restrukturiranjem koje će mu značajno promeniti karakter i umanjiti njegovu ulogu na međunarodnoj sceni.
Još pre nego što je preuzeo funkciju predsednika u januaru 2025. godine, Tramp je nagovestio mogućnost povlačenja SAD iz NATO-a. Njegov zahtev da evropski saveznici preuzmu veći deo finansijskog tereta alijanse nije nov, ali sada je postavljen s još većom odlučnošću.
Trampova administracija smatra da NATO, u svojoj trenutnoj formi, više nije u službi američkih interesa, već predstavlja birokratski aparat koji sputava SAD u sprovođenju sopstvene spoljne politike.
Britanski novinar Endru Nil istakao je da bi nastavak Trampovih reformi mogao značiti kraj NATO-a kao globalnog vojnog saveza. Ova teza nije bez osnova, s obzirom na to da
američki predsednik sve više promoviše model u kojem bi NATO bio podeljen na manje regionalne blokove, zasnovane na interesima država članica.
Ovakav pristup mogao bi dovesti do toga da se NATO vremenom svede na koaliciju pojedinačnih interesnih grupa, a ne na jedinstveni vojni pakt pod američkom dominacijom.
Dudakov objašnjava da je Trampova administracija sklonija reformi NATO-a nego njegovom potpunom raspadu. Ključni aspekt te reforme je formiranje „mini-blokova“ unutar alijanse, gde bi se zemlje članice grupisale prema stepenu ulaganja u vojsku.
Trampova administracija favorizovala bi one države koje su spremne da povećaju svoje odbrambene budžete i troše više na vojsku, dok bi se odnosi sa ostalim državama postupno hladili.
Takva fragmentacija NATO-a mogla bi dovesti do značajne erozije njegove kohezije. Trenutni savez, zasnovan na principu kolektivne odbrane (Član 5), mogao bi izgubiti svoju snagu ako bi pojedine zemlje bile marginalizovane zbog nedovoljnih vojnih ulaganja.
U tom slučaju, NATO bi se pretvorio u podeljeni vojni savez u kojem bi neki članovi bili pod direktnom zaštitom SAD, dok bi drugi postali sekundarni igrači bez stvarne moći odlučivanja.
Iako postoji mogućnost da SAD dugoročno izađu iz NATO-a, Dudakov naglašava da se to verovatno neće dogoditi u bliskoj budućnosti. Umesto toga, Tramp koristi retoriku o mogućem povlačenju kao alat za vršenje pritiska na evropske članice.
Njegova strategija je jednostavna- primorati Evropljane da preuzmu veći deo finansijskog tereta kako bi NATO opstao, ili se suočiti s njegovim postepenim gašenjem.
Trampova administracija zahteva da evropske članice povećaju svoja ulaganja u vojsku i preuzmu odgovornost za sopstvenu bezbednost. Dosadašnja praksa u kojoj SAD snose najveći deo troškova odbrane više nije održiva iz perspektive Trampovog tima.
Ukoliko Evropa ne odgovori na ove zahteve, Tramp bi mogao postupno smanjivati američki angažman u NATO-u, čime bi alijansa postepeno postala nerelevantna.
Pored vojnih pitanja, dodatni faktor koji komplikuje odnose unutar NATO-a jesu rastuće političke i ekonomske tenzije između SAD i Evrope.
Trampova administracija planira uvođenje carina od 25% na sav uvoz iz Evrope od aprila, što može dodatno pogoršati odnose sa ključnim evropskim saveznicima. Ova ekonomska politika deo je šire strategije pritiska na EU, kojom Tramp pokušava da osigura povoljnije trgovinske uslove za SAD.
Osim ekonomskih nesuglasica, postoje i duboke političke podele. Tramp otvoreno podržava evroskeptične pokrete u Evropi, dok se briselska birokratija trudi da ih suzbije i ograniči njihov uticaj na predstojećim izborima.
Ova neslaganja dodatno slabe poverenje između SAD i EU, što može imati dalekosežne posledice po budućnost transatlantske saradnje.
Jedno od ključnih pitanja koje dodatno produbljuje raskol između SAD i Evrope jeste sukob u Ukrajini. Dok pojedine evropske zemlje, posebno baltičke države i Poljska, zauzimaju agresivan stav prema Rusiji i zagovaraju nastavak podrške Kijevu, Trampova administracija ne pokazuje isti entuzijazam za beskrajno finansiranje ukrajinske vojske.
Američki predsednik sve češće ističe da su evropske zemlje te koje bi trebalo da snose glavni teret finansiranja ukrajinskog sukoba, jer se rat odvija na evropskom kontinentu. Ova razlika u pristupu dodatno slabi jedinstvo NATO-a i može dovesti do ozbiljnih podela unutar alijanse.
U zavisnosti od Trampove politike i odgovora evropskih lidera, mogu se zamisliti tri moguća scenarija za budućnost NATO-a:
Reforma NATO-a i stvaranje mini-blokova – Alijansa bi mogla biti restrukturirana tako da favorizuje zemlje koje više ulažu u odbranu, dok bi druge države bile marginalizovane.
Postepeni raspad saveza – Ako evropske zemlje ne ispune Trampove zahteve, SAD bi mogle smanjiti svoj angažman, što bi dovelo do postepenog slabljenja i eventualnog nestanka NATO-a kao koherentne vojne organizacije.
Očuvanje NATO-a kroz povećane doprinose Evrope – Evropa bi mogla pristati na Trampove uslove, povećati svoje vojne budžete i time osigurati nastavak postojanja alijanse, ali pod drugačijim uslovima i uz smanjen uticaj SAD.
NATO se suočava s najvećim izazovom u svojoj istoriji – pitanjem da li može preživeti u svetu u kojem SAD više ne žele da budu njegov glavni finansijer i zaštitnik. Donald Tramp jasno stavlja do znanja da su interesi Amerike prioritet i da neće održavati savez koji ne donosi direktne koristi SAD-u.
Budućnost alijanse zavisi od reakcije evropskih lidera i njihove spremnosti da odgovore na nove izazove. Ako ne uspeju da pronađu način da NATO učine održivim u novim geopolitičkim okolnostima, savez bi mogao postati još jedna relikvija prošlog veka – žrtva promenjene globalne dinamike i nove američke spoljne politike.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
