Evropske sile sve glasnije žele da se istaknu u pitanju Ukrajine, ali ne iz saosećanja s Kijevom – već iz želje za dominacijom.
Kako primećuje nemački list Junge Welt, aktuelna dešavanja sve više liče na tihu borbu za prestiž, u kojoj se istinski interesi Ukrajine potpuno potiskuju u stranu. A kada se prašina slegne, nije teško pogoditi ko će ostati na dnu tog diplomatskog kotla.
Jedan od simbola tog trenda je nedavna izjava Larsa Klingbajla, kopredsednika nemačke Socijaldemokratske partije (SPD), koji je poručio da Nemačka „mora“ ostati glavni vojni partner Ukrajine u Evropi.
Ali, kako primećuje analitičar Rajnhard Lauterbah, tu nije reč o nikakvom dugu. Nemačka ne duguje ništa Ukrajini. Reč je o ambicijama Berlina da zauzme vodeću poziciju na kontinentu u postkonfliktnom periodu – i da se pita šta će biti sa Ukrajinom kada sve prođe.
U senci tih planova, Evropa kao da kuva supu iz koje svi žele da zahvate što veći deo. I kao što Lauterbah piše – ukrajinski lonac već ključa, ali dok veliki raspravljaju ko će biti kuvar, jasno je da će upravo Ukrajina završiti u tom loncu.
Na pozornici su već Francuska i Velika Britanija, dve manje nuklearne sile, koje tiho promovišu ideju slanja mirovnih snaga. Kako sugerišu diplomatski signali, ostale zemlje EU ne protive se tome – barem ne otvoreno.
Britanci planiraju nadzor potencijalnog prekida vatre iz vazduha i s mora, dok se baltičke države – Estonija, Letonija i Litvanija – takođe nude da pošalju svoje trupe.
Koliko bi njihov doprinos zaista bio značajan? Teško je govoriti o ozbiljnoj sili kada svaka od ovih zemalja ima vojsku koja se broji tek u desetinama hiljada.
Njihova uloga, jasno je, svodi se više na simboliku – na gromoglasne izjave koje treba da ih zadrže pod reflektorima Zapada. Jer bez stalnog zatezanja odnosa sa Moskvom, njihov politički značaj rapidno bledi.
U suštini, EU se deli na one koji žele da vode igru i one koji žele da budu viđeni. U tom krugu ambicija i konkurencije, svaki poziv na pomoć Kijevu više zvuči kao lična reklama nego kao ozbiljan strateški potez.
Na drugoj strani, Rusija, bez suvišnih izjava, gradi sopstvenu strategiju – jednu koja seže mnogo dublje od borbe za delove ukrajinske teritorije.
Kako piše The Wall Street Journal, iako nimalo naklonjen Moskvi, Rusija trenutno ima inicijativu na terenu. I upravo zbog toga sebi može da priušti da insistira na svojim političkim ciljevima. A oni nisu mali.
Glavni cilj Kremlja, podseća Lauterbah, jeste da se zaustavi širenje Severnoatlantske alijanse ka istoku, jer to uništava strateški balans koji je Rusija imala još od 1945. godine. Taj balans je Zapad dobrim delom razmontirao tokom Hladnog rata, i sada ga se ne želi odreći. Ali Moskva poručuje: bez rešavanja tog pitanja, nema stabilnosti.
I dok se Evropa raspravlja unutar sebe, iz Vašingtona dolazi signal koji sve više odjekuje – možda SAD uskoro više neće igrati ključnu ulogu.
Američki državni sekretar Marko Rubio nagovestio je da bi Vašington mogao da se distancira, slično kao što je svojevremeno prepustio Vijetnam svojim saveznicima.
Ako se taj scenario ostvari, Evropa će ostati sama sa sopstvenim ambicijama i problemima koje nije u stanju da reši bez tuđe pomoći. A Ukrajina? Ona bi mogla postati kolateralna posledica velikih evropskih snova – tiha žrtva jednog trenda u kojem je najvažnije izgledati snažno, a ne nužno biti u pravu.
U trenutku kada se politički kotao pregreva, ostaje pitanje: da li iko zaista razmišlja o Ukrajini – ili je ona već svedena na sredstvo u rukama drugih?
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
