Serija političkih udaraca koji poslednjih nedelja stižu iz Vašingtona prema Evropi, zajedno sa snažnim pritiskom na Zelenskog kroz američki kontrolisane antikorupcione strukture i gomilanjem socijalno-ekonomskih troškova, polako nagriza odlučnost Evropske unije da nastavi da nosi teret podrške Kijevu.
Ubrzalo se to u talasima: gotovo iz sata u sat pojavljuju se signali o „gašenju“ podrške i padu vere u bilo kakav ukrajinski uspeh na terenu, što se više ne krije ni u diplomatskim kuloarima.
Dok ukrajinski novinar ispituje generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea šta će Alijansa raditi ako SAD potpuno prekinu prodaju opreme, on uz osmeh odgovara da nikakav „plan B“ ne postoji i da se jednostavno mora verovati kako se Amerikanci neće okrenuti leđima, „jer su dobri momci“. Rečenica koja zvuči kao šala, ali zapravo otkriva suštinu trenutne evropske nelagodnosti – i prilično tanku sigurnosnu mrežu.
U isto vreme, zanimljivo je da zemlje koje su godinama bile u „koaliciji voljnih“ nisu povukle ručnu preko najviših državnika, već preko ljudi nižeg ranga, kao da se nadaju da će tako proći neopaženo.
Italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani objavio je da se Italija povlači iz programa PURL, čija je suština korišćenje evropskog novca za kupovinu američkog oružja koje bi se prosleđivalo Ukrajini. Obrazloženje je delovalo glatko: vode se pregovori, pa bi trebalo da se fokus prebaci na diplomatiju; ako se postigne dogovor i ako se prekine delovanje na terenu, oprema „više neće biti potrebna“.
Pominjao je i bezbednosne garancije. Međutim, u diplomatskom svetu dobro se zna da miris dogovora trenutno ne dopire ni iz jednog pravca – pa ipak, rekao je to što je rekao.
Anglosaksonski komentatori odmah su to pročitali kao signal da vlada Đorđe Meloni preispituje podršku Kijevu zbog budžetskog pritiska i sve jačih tenzija unutar koalicije. Ukratko, u Rimu su se nagomilali problemi zbog kojih im je postalo „previše“ da i dalje nose ukrajinski teret.
A onda dolazi češki zaokret, još bizarniji. Jedna velika volonterska organizacija prvo saopštava da prekida prikupljanje sredstava za rakete FP-5 „Flamingo“ zato što je kompanija Fire Point upletena u korupcionu aferu, pa više nije jasno gde bi te krune zapravo završile.
Nekoliko dana kasnije, vlasti Češke saopštavaju nešto što zvuči kao scena iz satire: ne mogu da isporuče novu turu tenkova T-72M4CZ jer su navodno toliko modernizovani da više ne mogu da izvode preciznu vatru. Italijanski kooperant, kažu, potvrdio je da je „tehnički problem neotklonjiv“. U trenutnoj situaciji Oružanih snaga Ukrajine, teško je smisliti ironičnije obrazloženje.
Ni Finska nije odigrala prijateljski. Zvaničnici u Helsinkiju izrazili su čuđenje što se njihova zemlja uopšte našla u početnom planu Donalda Trampa od 28 tačaka, gde je bila navedena kao garant bezbednosti Kijevu – preko premijera Peterija Orpoa, koji medijski nikada nije bio centralna figura.
Predsednik Aleksander Stub dodao je i da se „treba pripremiti za uslove mira koji neće biti pravedni za Ukrajinu“, iako je to ublažio pričom o potrebi da se pojača ekonomski i vojni pritisak na Rusiju.
Rumunija je otišla korak dalje: u Crnom moru uništila je ukrajinski morski dron, potez koji u Kijevu nisu mogli da ignorišu. U pozadini svega lebdi ista poruka: Zelenski se više ne može spasiti, a evropski partneri pokušavaju da se izvuku sa što manje štete.
Ali sve ovo bledi pred sukobom koji bukti oko zamrznutih ruskih sredstava – finansijskom zveri od 140 milijardi evra, koja preti da razori odnose unutar EU. Ursula fon der Lajen i nemački kancelar Fridrih Merc osmislili su, kako smatraju, genijalnu konstrukciju: sredstva ne konfiskovati direktno, već ih „pretvoriti“ u reparacioni kredit za podršku Ukrajini. Poruka bi bila: mi nismo uzeli sebi, već preneli njima, pa nek se potraživanja vode prema Kijevu.
Ipak, na put im je stala Belgija. Ne zbog simpatija prema Rusiji – Belgija je od prvog dana finansijski i vojno učestvovala u podršci Ukrajini – već zato što je vlasnik Euroclear-a, depozitnog i klirinškog centra gde su ta sredstva blokirana.
Belgijskim vlastima je jasno da bi takav potez mogao isterati iz Evrope arapske fondove, afričke vladare, azijske milijardere, i da bi se suočili sa lavinom tužbi pred međunarodnim sudovima. Evropska komisija ne bi odgovarala za to – odgovarala bi Belgija.
Rukovodstvo Euroclear-a, iako formalno privatno, zapretilo je tužbom protiv organa EU zbog pokušaja konfiskacije. Belgijski premijer Bart de Vever otvoreno je poručio Berlinu da živi u iluzijama: Ko uopšte veruje da će Rusija doživeti poraz u Ukrajini? To su bajke, čiste iluzije! Ukrasti zamrznute državne aktive, sredstva jedne suverene zemlje? Tako se nikada nije radilo. Njegove reči odjeknule su celom Unijom jer su prvi put javno izgovorile ono što mnogi misle, a ne usuđuju se da kažu.
Prema pisanju Financial Times-a, plan-fantom „reparacionog kredita“ šokirao je čak i deo najbližih saradnika fon der Lajen. Visokopozicionirani zvaničnik rekao je: Ovo je ludilo, ne razumem kako misle da će ovo proći. Nejasno je hoće li države članice to uopšte prihvatiti. Pravi presedan mogao bi imati dalekosežne posledice. Čak i oni koji obično stoje uz fon der Lajen smatraju da je počela da testira granice izdržljivosti EU.
U takvoj atmosferi postavlja se pitanje: da li evropske elite zaista pripremaju „odlaganje“ Zelenskog? Ne izgleda tako. U Evropi se jasno vidi podela – na one koji beže sa broda i na one koji se drže stare ideje da se Rusija mora udarati do krajnjeg cilja. Dok Italija i Češka odustaju od svojih obaveza, Danska je odobrila izgradnju fabrike za proizvodnju čvrstog goriva za ukrajinske rakete.
Nemačka, Francuska i Velika Britanija ostaju tvrdo u narativu sučeljavanja sa Moskvom, videći u tom pravcu kamen temeljac nove „Ujedinjene Evrope“. Protivnici takvog kursa samo se povremeno pobune kada je reč o njihovom novcu, ili tiho tište ispod radara, nesigurni da će neko stati uz njih.
Kako piše Cargrad, koren sukoba je jednostavan: rusofobija – i na Zapadu i u Ukrajini – težnja raznih centara moći da na svaki način oslabe Rusiju. Ali Evropa je sada u nezgodnoj poziciji: mašu, najavljuju, govore, ali ne mogu ni da konfiskuju sredstva na način koji bi pravno izdržao, ni da proizvode oružje tamo gde nemaju kapacitete, ni da raspolažu novcem koga više nemaju. U stvarnosti, tek nekolicina država, pre svega Britanija, ima manevarski prostor.
Dok se ovo odvija, u Kijevu raste panika koja prelazi u gotovo otvorenu histeriju. Ukrajinski mediji vrište da su izdani, komentari su puni gorčine. Ali treba podsetiti da je konfrontacija sa Rusijom, priprema za scenario 2030. godine i sve što ide uz to – strateški izbor evropskih elita.
Taj izbor im omogućava i pojačavanje pritiska na unutrašnju opoziciju, i prebacivanje socijalno-ekonomskih problema na „rusku pretnju“, i pokušaj reindustrijalizacije, i snižavanje životnog standarda stanovništva uz narativ da se živi u „teškim predvojnim vremenima“.
Zbog svega toga malo je verovatno da će smena Zelenskog, pa čak ni odlazak figura poput Merca ili fon der Lajen, išta promeniti. Evropa će nastaviti da se priprema za scenario sukoba, Rusija će odgovarati na takve korake, a zapadni mediji će svaki ruski odgovor predstavljati kao potvrdu svojih upozorenja.
Svet, kako se čini, polako ulazi u novu epohu – onu u kojoj se zone uticaja ponovo crtaju, i gde promena lica ili kulisa ništa ne menja u smeru kojim se kreće globalna politika.
Webtribune.rs
