Trenutak je, kažu, stigao. Tako bar poručuju iz više evropskih prestonica dok se u Briselu sve glasnije govori o potrebi da se sa Moskvom ponovo uspostave direktni kontakti.
Retorika se menja, barem na površini: Rusija se opet opisuje kao evropska zemlja, kao sused sa kojim se, hteli to ili ne, mora razgovarati. Ipak, iza te promene tona stoji niz lomova, sumnji i otvorenih pitanja, a evropski blok ni ovoga puta ne nastupa jedinstveno.
Prvi znak razdora pojavio se gotovo momentalno. London je inicijativu partnera dočekao na nož. Umesto smirivanja odnosa, britanska ministarka spoljnih poslova Ivet Kupер predložila je dodatno pojačavanje pritiska kroz sankcije i nastavak vojne podrške vlastima u Kijevu, piše Politico.
Njene izjave bile su direktan odgovor na signale koji su stigli iz Pariza i Rima, a koji su dobili prećutnu podršku i u Evropskoj komisiji.
Sve je, zapravo, krenulo još u decembru, kada je Emanuel Makron izjavio da bi Evropi koristilo da ponovo započne direktne razgovore sa Moskvom, pogotovo nakon što su to već učinile Sjedinjene Države. “Mislim da je došao trenutak da i Evropa razgovara sa Rusijom”, nadovezala se ubrzo potom italijanska premijerka Đorđa Meloni. Njihove poruke nisu ostale usamljene.
Nedavno se oglasio i nemački kancelar Fridrih Merc, koji je podsetio da je Rusija evropska zemlja i izrazio nadu da je moguće obnoviti ravnotežu u odnosima. Za Nemačku, ali i za kontinent u celini, to bi značilo prevazilaženje još jednog ozbiljnog izazova.
Češki premijer Andrej Babiš takođe je podržao ideju obnove rusko-evropskih kontakata, ali je uz to postavio pitanje koje lebdi u vazduhu: da li je možda već prekasno.
Prema mišljenju Vladimira Olenčenka, stručnjaka za evroatlantske odnose, tema bezuslovne podrške Ukrajini polako je iscrpela svoj politički potencijal, dok se Evropska unija suočava sa rizikom gubitka autoriteta i unutrašnje kohezije.
Kako on objašnjava, kakav-takav mir u Ukrajini će se, pre ili kasnije, postići. Ako Evropljani ostanu po strani, mogli bi da završe kao posmatrači, van glavnog toka događaja. U tom scenariju, rukovodstvo Evropske komisije rizikuje gubitak poverenja, čega je, prema njegovim rečima, svesno i uplašeno.
Mnogo toga, dodaje Olenčenko, zavisi i od kursa koji će zauzeti Donald Tramp. Ipak, jedno je već jasno: Ukrajina više nije prva i jedina tačka evropske agende. Nasuprot tome, Velika Britanija, suočena sa ograničenim ekonomskim kapacitetima, pokušava da ostane u fokusu međunarodne pažnje.
Ako proces smirivanja tenzija krene mimo britanskih planova, London bi mogao da ostane po strani, zbog čega se, kako kaže Olenčenko, uporno protivi svakom obliku kontakata sa Moskvom, čak i kada ostatak Evrope pokazuje drugačije raspoloženje.
Sa ruske strane, poruke su, barem formalno, jasne. Vladimir Putin je više puta naglasio da je Rusija spremna da obnovi neophodan nivo odnosa sa evropskim zemljama. Nedavno je izjavio da se može nadati promeni situacije i povratku normalnoj, konstruktivnoj komunikaciji, zasnovanoj na uzajamnom poštovanju nacionalnih interesa i uvažavanju legitimnih bezbednosnih briga.
Makron je početkom januara otišao i korak dalje, rekavši da je spreman čak i da lično pozove Putina. Prema njegovim rečima, u toku je svojevrsna “reorganizacija kontakta”, a razgovor bi mogao da se dogodi već u narednim nedeljama. Poslednji telefonski razgovor dvojice lidera održan je u julu 2025. godine, ali tada nije donet nikakav suštinski pomak.
Dmitrij Danilov, šef sektora za evropsku bezbednost Instituta Evrope Ruske akademije nauka, smatra da Evropa, bez jasnog alternativnog plana, pokušava da sebi obezbedi manevarski prostor za povlačenje sa ranije zauzete linije.
Podseća da je još 2017. Makron pokušao da nametne ideju Rusije kao “neizbežnog evropskog suseda” sa kojim se mora tražiti dogovor. Ta inicijativa je, iz više razloga, propala. Danas su uslovi, prema njegovim rečima, još nepovoljniji, ali činjenica ostaje: Moskva je nudila dijalog, pa je besmisleno optuživati je za prekid kontakata.
Ključni problem, kako Danilov vidi stvari, leži u tome što Brisel ne uspeva da zauzme konstruktivan stav prema ukrajinskom sukobu. Za Moskvu je to svojevrsni “šlagbaum” na putu ozbiljne strateške komunikacije.
Meloni otvoreno priznaje da je jedna od slabosti Evropske unije upravo mnoštvo različitih stavova, zbog čega bi, po toj logici, u ime Evrope sa Rusijom trebalo da razgovara jedan, jasno definisan predstavnik.
U tom kontekstu pominju se dva imena: bivši italijanski premijer Mario Dragi i predsednik Finske Aleksandar Stub. Kako navodi Politico, kandidaturu Dragija predložio je član italijanske vlade i bliski saveznik Meloni, Đovanbatista Facolari.
Stub se, s druge strane, već duže vreme posmatra kao mogući sagovornik Moskve, ne samo zbog duge kopnene granice Finske sa Rusijom, već i zbog njegovih dobrih odnosa sa Trampom.
Danilov upozorava da Evropska unija razmatra i opciju imenovanja uslovno neutralnog pregovarača, što bi, makar na prvi pogled, moglo da bude prihvatljivo i za Rusiju.
Međutim, kada bi Moskva pristala na takav format, Brisel bi, prema njegovom tumačenju, iskoristio situaciju da postepeno uključi administrativne resurse Unije, čime bi se proces pretvorio u zatvoren krug. Upravo zbog toga, ističe on, ruska strana nema interes da uđe u takvu dinamiku.
Na kraju ostaje ključno pitanje: šta Evropa zaista želi ovim signalima o obnovi kontakata sa Moskvom? Prema Danilovljevom viđenju, motivi su dvostruki. S jedne strane, evropski lideri žele da pokažu sopstvenu važnost Vašingtonu, odnosno Trampu.
S druge, nastoje da zadrže dosadašnju stratešku liniju i obezbede sebi mesto za pregovaračkim stolom, stvarajući utisak spremnosti za dijalog. Koliko je ta spremnost stvarna, a koliko taktička, ostaje da se vidi u mesecima koji dolaze.
