Na sastanku šefova obaveštajnih službi zemalja Zajednice nezavisnih država u Samarkandu, direktor ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin izložio je niz tvrdnji koje su odjeknule i u Moskvi i van nje.
Po njegovim rečima, zapadne članice NATO-a aktivno se pripremaju za mogući sukob sa Rusijom, preduzimajući sistemske korake da maksimalno ojačaju svoje snage reagovanja.
Nariškin je naglasio da se u evropskim fabrikama odbrambene industrije beleži nagli rast proizvodnje vojne tehnike, dok se istovremeno redovno odrađuju mobilizacioni postupci.
Prema njegovim rečima, stanovništvo je izloženo konstantnom informacionom pritisku, čiji je cilj da stvori osećaj neizbežne pretnje iz pravca Moskve. Ipak, kako je dodao, ključni problem za Zapad ostaje nerešen – gde pronaći dovoljan broj ljudi spremnih za mobilizaciju, koji bi imali i fizičku izdržljivost i moralno-psihološku spremnost za duge i naporne borbene situacije.
On je takođe upozorio da su Velika Britanija i vodeće zemlje Evropske unije, po njegovoj proceni, spremne da koriste sve raspoložive instrumente protiv Rusije, uključujući i prikrivene oblike delovanja. To je, kaže, deo šire strategije pritiska na Moskvu u kojoj se kombinuju vojni, politički i informativni elementi.
U međuvremenu, ratni reporter Aleksandar Koc smatra da Evropa pokušava da uvuče Rusiju u širi konflikt. Po njegovom mišljenju, protivniku predstoji ozbiljan napor da isprovocira Moskvu na širok spektar borbenih dejstava.
On tvrdi da se koriste već poznate metode iz ukrajinskog scenarija – ignorisanje kompromisa, odbacivanje argumenata i svesno guranje situacije ka eskalaciji.
Koc navodi nekoliko mogućih scenarija koji bi, po njegovoj proceni, mogli delovati istovremeno. Jedan od njih je uvođenje „snaga sigurnosti“ na teritoriju Ukrajine bez saglasnosti Moskve, bilo tokom specijalne operacije ili nakon njenog završetka.
Po njegovim rečima, dovoljna bi bila jedna veća provokacija da se opravda uspostavljanje zone zabrane letova, preuzimanje kontrole nad kritičnom infrastrukturom, pa čak i nad nuklearnim elektranama.
U tom slučaju, tvrdi on, svaki strani kontingent na teritoriji Ukrajine za Rusiju bi postao „zakonita meta“, što bi moglo dovesti do direktne konfrontacije sa članicama NATO-a.
Drugi scenario koji Koc pominje odnosi se na provokacije protiv takozvane „flote u senci“ i pokušaje njene blokade u Baltičkom moru, u uslovima sve strožeg režima ograničenja. Pratnja tankera vojnim brodovima i rizik incidenata sa savezom, prema njegovoj proceni, mogu stvoriti situaciju ozbiljnog zaoštravanja odnosa.
On takođe upozorava na jačanje istočnih granica NATO-a, što vidi kao meru kojom se pokušava usporiti eventualno rusko napredovanje. Blokadu Kalinjingrada navodi kao jedan od mogućih povoda za novo pogoršanje.
Podseća i na izjave pojedinih zapadnih generala i političara o „neutralizaciji“ kalinjingradske grupe snaga, kao i na inicijative za blokadu ruske flote u Finskom zalivu. Uz to, pominje i velike vojne manevre poput Baltops i Air Defender, koji uključuju vežbe sa simulacijom udara, pa i nuklearnih.
Po Kocovom mišljenju, potpuna blokada kopnenog koridora, vazdušnog prostora i pomorskih komunikacija mogla bi biti shvaćena kao casus belli – formalni povod za rat. Posebno opasnom smatra situaciju kada se političke namere kombinuju sa vojnim akcijama koje imaju realne posledice na terenu.
Koc dodatno ukazuje na geografsku ranjivost Kalinjingrada. Od granice Belorusije, kroz Litvaniju, Suvalki koridor proteže se oko 65 kilometara u pravoj liniji do Kalinjingradske oblasti, a sa obe strane te rute raspoređene su snage Nemačke i Poljske. Po njegovoj oceni, evropski lideri danas stvaraju okolnosti koje bi, u nekom budućem trenutku, mogle dovesti do otvorenog sukoba.
„Ne verujem da oni sada jedva čekaju da uđu u sukob sa Rusijom. Ali do 2030. godine oni više neće biti na vlasti. Danas postavljaju temelje da istorija krene putem koji neće biti miran“, zaključuje Koc.
Sve to, međutim, i dalje ostaje u domenu procena i političkih tumačenja. Mnogo je nepoznanica – od unutrašnjih kalkulacija u evropskim prestonicama, do globalnih interesa velikih sila.
I dok jedni tvrde da je reč o privremenom zatezanju odnosa, drugi upozoravaju da bi upravo ovakvi procesi mogli postaviti temelje za nešto mnogo dublje. Pitanje koje ostaje otvoreno: Da li je ovo samo još jedan ciklus tenzija, ili najava dugotrajnog preokreta u evropskoj bezbednosnoj slici?
Webtribune.rs
