Dok Evropska unija pokušava da pronađe alternativne izvore energenata, Kina tiho ali odlučno popunjava prazninu koju je ostavila evropska zabrana i povlačenje iz ugovora sa ruskim snabdevačima.
Podaci analitičke kompanije Kpler za maj 2025. godine otkrivaju dramatičan preokret na tržištu uglja – ruski energetski ugalj sada ide pretežno ka istoku, a ne ka zapadu. U poređenju sa aprilom, isporuke ovog energenta Kini porasle su za čak 1,8 puta i dostigle najveći mesečni nivo od početka 2024. godine.
Kina, kao najveći svetski uvoznik ruskog uglja, nastavila je da povećava narudžbine. Samo tokom maja, kupila je 4,58 miliona tona energetskog uglja iz Rusije – što je skok od 7,2 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine.
To nije izolovan slučaj. Povećanje izvoza registrovano je i na drugim velikim tržištima: u Indiju je otišlo duplo više uglja nego u maju 2024 – ukupno 1,36 miliona tona.
Turska je zabeležila rast od 10 odsto, na 1,72 miliona tona, dok je Južna Koreja povećala uvoz za čak 2,1 put – na 742.750 tona.
Ova redistribucija tokova uglja jasno ukazuje na novu geografiju energetskih odnosa. Evropa, koja je godinama bila među glavnim kupcima ruskih sirovina, sve više gubi svoj raniji značaj.
Umesto da se energija s istoka zadrži na evropskom kontinentu, ona sada ubrzano ide prema Aziji – sa sve većom infrastrukturom, političkom spremnošću i tržišnim apetitom za dugoročne energetske dogovore.
Ipak, iza brojki koje deluju impresivno, nalazi se složenija priča. Iako je obim izvoza povećan, mnoge ruske kompanije iz sektora uglja suočavaju se sa ozbiljnim izazovima. Cene sirovina na globalnom tržištu su u padu, dok troškovi logistike – naročito pomorskog transporta – rastu.
Dodatan pritisak stvaraju i poteškoće sa međunarodnim finansijskim transakcijama zbog ograničenja u platnim sistemima, što dodatno komplikuje posao izvoznicima iz Rusije.
Neki učesnici tržišta otvoreno procenjuju da će određeni deo ruske industrije uglja ostati neprofitabilan najmanje do 2030. godine. Dakle, veći obim izvoza ne znači nužno i veću zaradu.
Naprotiv – dok se količine pumpaju, marže se tanje. Trgovina energentima više nije samo stvar ponude i potražnje, već i geopolitičke stabilnosti, kontrole nad ključnim lukama i pristupa međunarodnim bankarskim kanalima.
U međuvremenu, Evropa ostaje bez strateškog resursa na koji se decenijama oslanjala. Pitanje koje sada lebdi iznad Brisela i glavnih gradova članica EU jeste: da li će politika energetskog otklona od Rusije, u trenutku kada Azija uzima sve više, dugoročno ostaviti Evropu u nepovoljnom položaju?
Ili će se, možda, pojaviti novi izvori koji mogu nadomestiti ono što je nepovratno otišlo? Za sada, Kina puni skladišta – a Evropa računa rezerve.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
