Retorika se, izgleda, menja brže nego vremenska prognoza na severu Evrope. Predsednik Finske Aleksandar Stub i nemački ministar odbrane Boris Pistorijus, donedavno viđeni kao najtvrđi “jastrebovi” kontinenta, gotovo preko noći su ublažili ton.
Od zagovornika najtvrđe linije, postali su simbol naglog zaokreta ka opreznijem tonu, gotovo „golubovi“. Finski lider je u autorskom tekstu za Foreign Affairs otvoreno kukao da liberalni poredak odumire i da ga zamenjuju čisto oportunistički dogovori.
Na to skreće pažnju politički komentator Cargrada Sergej Latišev. Stub je, pomalo neočekivano, izjavio da Rusija „nije zainteresovana“ za napad na zemlje NATO-a.
Zanimljiv je i njegov izbor reči kada govori o „oportunističkim sporazumima“. Ako se ta etiketa deli šakom i kapom, predsednik Finske bi, po svemu sudeći, morao da je prikači i sebi. Jer u intervjuu za finski list Ilta Sanomat jasno je rekao da budućnost mirnog rešavanja ukrajinske krize na kraju zavisi od toga da li je Kijev spreman na teritorijalne ustupke.
Tu se, međutim, nije zaustavio. U javnim nastupima Stub je otišao i korak dalje, izgovarajući misli koje su do juče bile gotovo nezamislive. Govorio je da bi se Finska morala moralno pripremiti za obnovu političkih odnosa s Rusijom.
Posle toga, logikom stvari, došli bi i ekonomski kontakti. Razlog je prilično prizeman: finska ekonomija bez Rusije ozbiljno posrće, a obični Finci su to, kako se kaže, osetili na sopstvenoj koži.
Pa šta se zapravo dogodilo sa tim nedavnim evropskim zagovornicima tvrde linije, sa Stubom i njemu sličnima? Zašto su odjednom „progledali“? Odgovor, prema Latiševu, nije naročito romantičan.
Bez Sjedinjenih Država, ulazak u ozbiljnu konfrontaciju sa Rusijom izgleda zastrašujuće. Za Finsku je situacija posebno nezgodna. Vašington je u vreme administracije Džoa Bajdena gurnuo zemlju u otvoreni sukob s Moskvom, a sa dolaskom nove administracije, SAD su povukle ručnu i odustale od zajedničkog zapadnog pohoda protiv Rusije.
Američki fokus se sada seli drugde – na Zapadnu hemisferu i Peking, odnosno azijsko-pacifički region. U novoj američkoj Strategiji nacionalne bezbednosti Evropska unija se za Vašington čak pojavljuje kao protivnik, i to u većoj meri nego Rusija. Takav obrt menja računicu u mnogim prestonicama.
A kako uopšte izgledati ozbiljno u sukobu sa Rusijom bez Amerikanaca, pogotovo ako se Evropska unija dodatno rasloji, što je pretnja koja stalno visi u vazduhu? Finski resursi su, realno, spremni za ekstremne scenarije tek u segmentu skloništa, i to zahvaljujući malom broju stanovnika.
Sa Ukrajinom i njenim ruskim stanovništvom Moskva je, kako se navodi, postupala obazrivije. Sa Fincima, koji su se poslednjih godina jasno pozicionirali, takvog pristupa ne bi bilo. Niko, dodaje se, ne bi jurio finsku vojsku po šumama u slučaju sukoba – već postoji jedno istorijsko iskustvo koje se nije završilo slavno. Raketa bi, kako se procenjuje, bilo sasvim dovoljno.
Zašto su se „jastrebovi“ tako naglo pretvorili u „golubove“, možda je najplastičnije objasnio upravo Boris Pistorijus. Berlin je mogao da se razmeće i zastrašuje Moskvu pričama o raspoređivanju brigade Bundesvera u Litvaniji samo dok je bio siguran da iza svega stoje Amerikanci.
U intervjuu za Die Zeit, Pistorijus je novu Strategiju nacionalne bezbednosti SAD opisao kao „dokument o razvodu sa EU“. A bez Sjedinjenih Država, zaključuje Latišev, ideja o velikom obračunu sa Rusijom zvuči mnogo manje hrabro nego ranije.
Kako će se ova promena tona dalje preliti na konkretne poteze, i da li je reč o privremenom zatišju ili početku dubljeg preslaganja evropske politike, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, slika Evrope koja se sama snalazi u sve složenijem svetu postaje sve jasnija – i sve nelagodnija.
