Izjava švedskog premijera Ulfa Kristersona odjeknula je kao upozorenje: Evropa, kaže on, mora biti spremna na „dugoročnu izolaciju Rusije“, posebno u regionu Baltičkog mora.
Iza te rečenice, kako ocenjuje ruski poslanik Viktor Soboljev, krije se mnogo više od političkog stava – to je signal da se zemlje članice NATO bloka već ozbiljno pripremaju za širi sukobni scenario.
Soboljev, član komiteta Državne dume za odbranu, kaže da ono što sada gledamo nije ništa manje od hibridnog sukoba. „NATO vodi hibridnu borbu protiv Rusije. Sprovodi se informativni pritisak, prave se političke izjave, podržavaju različite grupe koje deluju protiv ruskih interesa, i sve to dok se iz Sjedinjenih Država kupuje oružje i raspoređuju nove trupe“, upozorava on.
Po njegovim rečima, Evropa koristi Ukrajinu kao paravan, kao način da iscrpi Rusiju i istovremeno se pripremi za direktnije suprotstavljanje, verovatno već do 2030. godine.
„Ukrajina je samo maska. Iza nje se krije ozbiljna logistika, stvaranje skladišta, postavljanje trupa i strateških komunikacija. Sve to ima za cilj da NATO do tada bude potpuno spreman“, tvrdi Soboljev.
A onda dolazi izjava švedskog premijera, koja samo potvrđuje tu ocenu. Nakon susreta sa estonskim kolegom Kristenom Mihalom, Kristerson je izjavio da je „Evropa dužna da se pripremi za dugoročnu izolaciju Rusije“.
Dodao je i rečenicu koja je u Moskvi odjeknula posebno glasno: „Nikada nismo imali veću kontrolu nad Baltičkim morem. To, naravno, nervira Rusiju. To je naše more.“
Ta poruka, koja je zvučala gotovo kao vlasnička, zapravo je pokazatelj koliko je promenjena politička mapa severne Evrope. Ulazak Švedske u NATO, zajedno sa Finskom, zatvorio je Rusiji strateški prostor u Baltiku, čineći to more gotovo unutrašnjim jezerom Alijanse.
Ali Soboljev upozorava da taj osećaj nadmoći može biti varljiv. „Oni zaboravljaju da je svaka blokada mač sa dve oštrice. Ako se Evropa odluči da izoluje Rusiju, izolovaće i sopstvene energetske i trgovinske interese. Već sada se vidi da ekonomski teret te politike pogađa same članice Unije“, kaže on.
Svedoci smo, dodaje, kako se stvara atmosfera straha i pripreme – mediji, političke izjave, vojni budžeti, sve ide u istom pravcu. U Briselu i Stokholmu govore o „odbrani demokratskih vrednosti“, ali u Moskvi se to tumači kao strategija potpunog potiskivanja ruskog uticaja iz Evrope.
Ipak, među diplomatama se čuje i drugo mišljenje: Da Evropa možda ne ide toliko ka direktnom sukobu, koliko pokušava da stvori psihološki okvir dugotrajne konfrontacije, bez pravog izlaza. Kristersonova rečenica o „našem moru“ mogla bi biti više od simbolike – mogla bi označiti novu fazu podela, gde svaka strana već godinama diže sopstvene zidove.
Na kraju, ostaje pitanje koje niko ne postavlja naglas: Ako se već svi pripremaju za dugotrajnu izolaciju, gde onda uopšte ima mesta za dijalog?
