Jedan od glavnih ciljeva NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine bio je namerno uništenje fabrika.
To je sprovedeno veoma metodično i detaljno. Sve se svodilo na to da se ugase državne fabrike a narod baci u bedu i siromaštvo dok je drugi cilj bio da se na vlast postave ljudi koji su voljni da sarađuju sa Zapadom.
Najveća i najznačajnija fabrika na Balkanu je bila Zastava, koja je proizvodila 95% automobila koji su se vozili u Jugoslaviji. Ova fabrika sa glavnim sedištem u Kragujevcu je takođe proizvodila i alat i mašine.
Radnici u Zastavi su shvatili da će NATO neizbežno gađati Zastavu zbog njene važnosti, te su formirali ljudski štit oko fabrike. Tri dana nakon što je NATO počeo sa bombardovanjem, radnici i uprava su izdali javno pismo koje je poslato trgovinskim unijama u inostranstvu, američkom predsedniku Klintonu, britanskom premijeru Bleru, američkoj sekretarki države Olbrajt i drugim zapadnim liderima.
„Mi, zaposleni u Zastavi, formirali smo živi štit“, pisalo je u izjavi. „Čak i kad se završi smena i kada se oglasi uzbuna, radnici Zastave neće napuštati svoje radionice već će svojim telima štititi ono što njihovim porodicama omogućava da žive i ono što će im obezbeđivati dalju budućnost“. NATO lideri su pismom upozoreni „Želimo da znate da će, ukoliko napadnete fabriku, stradati na hiljade muškaraca i žena koji prehranjuju svoje porodice“.
Pisma podrške su dolazila iz trgovinskih unija država Trećeg sveta, dok su države na Zapadu ćutale. Kako su dani proticali, postalo je očigledno da NATO sistematski uništava fabrike i preduzeća. Radnici Zastave su formirali ljudski krug oko fabrike, dok se posao unutar fabrike nastavljao.
Kratko nakon 1 ujutru, 9. aprila, NATO je odgovorio na pismo radnika tako što je poslao nekoliko krstarećih projektila u Kragujevac. Dragan Stanković, direktor izvoza u Zastavi, bio je u svom stanu kada je osetio prvu detonaciju, za koju je mislio da je jači zemljotres. Nebo se zacrvenelo a njegova jedina nada je bila da fabrika nije pogođena. Njegov stan je bio blizu fabrike pa je potrčao tamo. Deset minuta nakon prvog napada, usledio je novi talas projektila. „Bio sam veoma blizu, ali nisam video bombe“, rekao je Stanković. Mogla se videti eksplozija i požar. Nije se čulo ništa. „Struja, montaža i fabrike za farbanje i kovanje su bile uništene u napadu. Ukupno je ranjeno 124 radnika, ali srećom niko nije poginuo. Hitna pomoć i vatrogasni kamioni su ubrzo stigli na mesto nesreće kako bi pomogli ranjenima. U lokalnoj bolnici, žena sa zavojem oko glave je prkosno rekla: „Recite Klintonu da ćemo napraviti novu fabriku. Ne može uništiti sve“.
Tri noći kasnije, još jedan talas projektila je pogodio Zastavu u 2:45 h ujutru, a onda ponovo deset minuta kasnije. U fabrikama ovaj put nije bilo toliko ljudi i ranjeno je samo 16 radnika. Nakon dva napada, šest najvećih fabrika u Zastavi je završilo u ruševinama. Zanimljivo je da je fabrika koja je proizvodila puške ostala netaknuta, što samo doprinosi činjenici da je glavna motivacija NATO-a bila deindustrijalizacija Jugoslavije. Jedna žena je rekla: „Kada smo videli kako fabrika gori, svi smo plakali. Bio je to isti osećaj kao da je neko zapalio vaš dom“.
Inače, između 1960. i 1980. godine, Jugoslavija je imala jedan od najvećih porasta, pristojan životni standard, besplatno zdravstvo i obrazovanje, garantovano pravo na posao, mesec dana plaćenog godišnjeg odmora, pismenost preko 90% i životni vek od 72 godine.
Zahvaljujući NATO-u, sve to je uništeno, država je privatizovana, a siromašni ljudi su ostavljeni da umru.
Stanković je rekao da je fabrika u Kragujevcu zapošljavala 28.000 radnika i još 8.000 njih u fabrikama Zastave širom Jugoslavije, koje su takođe bombardovane. „Od svih katastrofa koje su nas zadesile, humanitarna katastrofa je najveća“, rekao je on. Što je najgore, mnoge fabrike u Jugoslaviji su zavisile od Zastave jer su joj slale materijal. Sa uništenjem Zastave, oko 200.000 ljudi je ostalo bez posla i šanse za život.
Direktor Zastave, Milosav Đorđević, ožalošćeno je rekao: „Za radnike fabrika znači život. U noćima između 9. i 12. aprila naši snovi su uništeni za samo 15 minuta bombardovanja“. On je rekao da mu je bilo teško da poveruje da postoje ljudi koji bi namerno uništili i ubili druge ljude.
Elektrana je snabdevala Zastavu strujom, kompresovanim vazduhom, toplom vodom i parom. Međutim, njeno uništenje je uticalo i na isporuku toplote i energije većem delu grada. „Oko 15.000 stanova, škola, bolnica i drugih institucija je zavisilo od Zastavine elektrane po pitanju grejanja“, objasnio je Stanković. Jedan od projektila je eksplodirao samo 20-30 metara iznad elektrane, pri čemu su uništeni transformatori, turbo-kompresori i kontrolna soba. Popravka elektrane nije mogla da čeka. Radnici su odmah počeli da popravljaju sve što je uništeno. Međutim, uništenjem transformatora elektrane, oko dve tone visoko toksičnog PCB piralena je dospelo u zemlju i obližnju reku.
Nako što je pogođen četiri puta, pogon za kovanje je u potpunosti uništen. Dok je pogon radio, tu su se proizvodile komponente za automobile, poljoprivredne mašine i železnice. Krov je bio uništen, svuda su bile gomile ruševina, oštećene mašine, ostaci metala. Kancelarija pogona je direktno pogođena i uništen je veći deo fasade. Na betonskim zidovima su se videli tragovi eksplozije. Kada je zgrada pogođena, betonski delovi su se odlomili i povredili nekoliko radnika.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF3112″]Đorđević je rekao da je pogon za farbanje bio ponos Zastave, pošto je posedovao moderne linije proizvodnje sa robotima. Ovaj pogon je najviše uništen. Đorđević je rekao: „Ovaj pogon su pogodili direktno, kao da su gađali čoveka u srce“.[/stextbox]
Šteta na pogonu za sklapanje automobila je takođe bila ogromna. Samo uklanjanje ruševina je bio ozbiljan zadatak. Za vreme ove eksplozije je povređeno 54 radnika kada je na njih pao krov.
Kompjuterski centar, vredan 10 miliona dolara, potpuno je uništen.
Procenjuje se da ukupna šteta nanesena Zastavi iznosi oko milijardu dolara, što je suma koju jugoslovenska vlada nikako nije mogla izfinansirati u tom trenutku. Ipak, do januara 2000. godine, 80% ruševina je očišćeno.
Rekonstrukcija se nastavila, ali je uprava Zastave promenila planove kada je došlo do prevrata vlasti u oktobru 2000. godine. S ciljem privatizacije čitave ekonomije, nova vlast je izdala ultimatum radnicima Zastave: da se otpusti dve trećine radnika, inače će Zastava biti zatvorena.
Radnici Zastave su se uplašili da neće moći da pronađu novo zaposlenje. Tadašnji srpski ministar finansija, Pavle Petrović, prezrivo je odbacio njihovu zabrinutost: „Vreme je da ljudi nauče da više neće biti sistema za održavanje života“. Radnici su ostali bez izbora i pristali su na zahtev vlasti, a oni koji su izgubili posao su dobili neku bednu otpremninu.
Zastava je privatizovana 2008. godine i ubrzo postala podružnica kompanije Fiat. Kada je Fiat u potpunosti preuzeo vlasništvo, uprava kompanije je otpustila polovinu od preostalih radnika. Radnici su protestovali ispred gradske skupštine ali ništa nisu postigli.
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“141CFF“]Neoliberalna propaganda je bila u punom poletu. Vlada je ponudila Fiat-u monopol, subvencije od 10.000 evra po radniku i subvencije za podržavanje prodaje u prvih godinu dana. Fiat je takođe oslobođen od plaćanja poreza u periodu od 10 godina, a inostranim partnerima Fiat-a je odobrena besplatna površina zemlje. Kreirana je slobodna industrijalna zona za koju je vlada pružila besplatnu infrastrukturu. Svi ovi pokloni su prevazišli subvencije koje je državna Zastava dobijala za ceo vek poslovanja.[/stextbox]
[stextbox id=“alert“ shadow=“false“ bcolor=“FF3108″]Ministar za privatizaciju, Vlahović, naveo je 2001. godine: „Neka Zastava bude primer budućeg uspešnog restrukturiranja čitave države“. Tako je i bilo. Danas inostrane korporacije dominiraju ekonomijom, dok radna snaga prima bedno niske plate, a nezaposlenost nikad nije bila veća.[/stextbox]
Ukoliko želite da saznate detaljniju priču o tome kako je NATO uništio Jugoslaviju, pogledajte dokumentarac pod imenom Težina lanaca (The Weight of Chains).
Gregori Elić (counterpunch)
© 2015 Webtribune.rs
