[adsenseyu2]
„Kada biste kontrolisali „dobro“ i kada biste imali neograničene propagandne resurse i pristup medijima, ali i kontrolu nad oružanim snagama i policijom, mogli biste da napravite novo društvo začas. Mogli biste da srušite vekove tradicije za par decenija.
Kada biste pritom kontrolisali i obrazovni sistem, mogli biste da izbrišete sećanje na ono što je nekada postojalo. Niko se ne bi sećao i nikog ne bi bilo briga. To se upravo dešava u Evropi. Neznanje je prosvetljenje“ piše Jon Rappoport na svom blogu.
Jedan od osnovnih principa globalizma jeste ukidanje granica i odvojenih nacija.
Evropska unija je formirana s tim ciljem, korak po korak, nakon Drugog svetskog rata. Stvoreni su superbirokratski sistem i sistem političke uprave za čitav kontinent.
[adsenseyu4]
Međutim, to nije bilo dovoljno. Morale su se zbrisati odvojene i suverene nacije do temelja.
Otvorene su granice, dolaze imigranti, „supstituciono stanovništvo“ koje nema nameru da prihvati običaje i način života u svom novom domu.
Koji je ishod toga? Dolazi do rekonfiguracije nacionalnih stanovništava tako da za 20 godina možemo reći da Nemačka, Francuska ili Engleska više ne postoje. Evropa će postati samo mešavina imigranata. Ona je već sad jedna država. Čemu onda granice?
Na kraju će se samo retko spominjati evropske nacionalnosti, koje će predstavljati mikro- ili makroagresiju spram „naroda Evrope“. Naravno, kada do toga dođe, određeni obim nasilja i haosa će biti neizbežan.
Evropska unija ima nameru da kontroliše tako nastalu državu kao jedina vladajuća sila u Evropi.
[adsenseyu1]
Imena iz kulture poput Šekspira, Getea, Mocarta, Goje, Sezana, Van Goga, Mikelanđela, Dantea, Faradeja, zatim Stravinskog, Orvela i Kamija će postati samo duhovi prošlosti koji će izazivati zbunjenost.
Međutim, to neće biti važno. Jedino će važno biti da sve osobe u Evropi budu njeni stanovnici, jer je to humano i jer to predstavlja trijumf blagonaklone države. Ništa drugo nije važno.
Broj evropskih jezika će biti redukovan. Ko ima pravo da govori reči koje mnogi ne razumeju?
Kako automatizacija bude napredovala, biće sve manje poslova za radnike Evrope, nakon čega će korporacije početi da propadaju zbog toga što neće moći da prodaju svoje proizvode osiromašenom stanovništvu.
Pravo pitanje je koliko će se pojedinaca upecati na ovaj mamac i postati samo „deo“ ukupnog sistema?
Koliko njih će se predati razmišljanju o tome koliko mogu da dobiju od države , a da ne plate. Koliko njih će poverovati da je njihova moć kao pojedinaca nedosledna i varljiva? Ako se izbriše koncept pojedinca, šta nam onda ostaje?
Džon Stjuart Mil je 1859. godine napisao: „Kada bi se pojavila svest o tome da slobodan razvoj individualnosti predstavlja vodeću suštinu dobra, ne bi bilo opasnosti da bi sloboda mogla da se potceni“.
Naravno, ukoliko se ne bi pridavala pažnja slobodnom razvoju individualnosti, sloboda bi nestala.
Boris Pasternak, ruski pisac i pesnik koji je bio pomalo upućen u političku represiju, napisao je 1960. godine: „Sovjetske birokrate ne traže mnogo od naroda. Oni samo žele da mrzite stvari koje volite i da volite stvari koje prezirete“. Upravo takav stav se sada nameće u Evropi.
Dezerteri iz starog SSSR-a će odmah prepoznati taj stav jer su imali prilike da ga osete na svojoj koži. Evropska verzija se čini nežnijom, ali to je sve stvar strategije.
Iako tajna policija ne upada u domove u pola noći praveći masovna hapšenja, to nije znak da vlada sloboda pojedinaca.
Brojni evropski politički lideri govore: „Nemate pravo da se protivite dotoku imigranata“.
Da li to zvuči poznato? Da li vas podseća na snove o kolektivizmu? Da li se to formira novi SSSR?
Istočnonemačka policija je svojevremeno imala informacije o svakom stanovniku, a špijuna je bilo posvuda. Moderno špijuniranje podrazumeva potragu za „čvorovima nezadovoljstva“.
Kolektivisti će se potruditi da nametnu „dobro“ onima koji ne mogu da ga otkriju sami, odnosno onima koji ne mogu da zamisle svet bez granica.
Za njih sloboda nije samo blokada, već nebitna iluzija. Ona nikada nije postojala. Svi ljudi deluju po nekom svom programu od samog rođenja. Oni će samo želeti da unaprede te programe kako bi stvorili „ljubaznije ljude“. To je i politički i tehnološki imperativ.
Otvorene granice i neograničena imigracija su dobar test. Za ljude koji se osete kao da im se nešto nameće, kao da se njihove zajednice cepaju, za one koji se osećaju lično ugroženima i one koji veruju da je ovo tajna operacija tranzicije Evrope u novi SSSR, potrebno je prevaspitavanje na najdetaljnijem mogućem nivou. Oni ne razmišljaju dobro i njihovi mozgovi su falični.
Oni nikada neće moći da vide mudrost u rečima Zbignjeva Brezinskog, koji je 1969. godine napisao:
„Stanje nacije kao osnovne jedinice čovekovog organizovanog života je prestalo da bude principijelna kreativna snaga: Međunarodne banke i multinacionalne korporacije deluju i planiraju u pravcu napredovanja političkih koncepata nacije-države“.
Eto, to su reči globalističkog taktičara koji je mrzeo SSSR, a koji želi da uspostavi istu tu verziju kolektivizma na bilo koji mogući način.
Da je Lenjin živ, on bi pogledao Evropu i zaključio da je takva agenda u toku. Njemu bi možda jedino zasmetala relativna sporost tog procesa. On bi odobrio „humaniarni altruizam“ i način na koji se on modeluje i manipuliše.
Sve se svodi na misao: Moramo se postarati za nesrećnije.
Jon Rappoport blog
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
