Proteklih dana smo pisali o događajima u Boliviji i kako je svrgnut predsednik Evo Morales, koji je sa saradnicima bio prisiljen da pobegne iz zemlje u Meksiko, koji mu je pružio azil, a zaštitu mu nudi i Argentina.
Iako je pobedio na izborima 20. oktobra, aktiviran je plan njegovog svrgavanja, koji je dovršen njegovom prisilnom ostavkom i begom iz zemlje. Među komentatorima je bilo onih koji su se pitali gde su Rusija i Kina, gde su Venecuela i Kuba, kako je moguće da svet dozvoli tako nešto, a malo je bilo onih koji su kao glavnog krivca, uz SAD i njihove marionete u Boliviji, naravno, prepoznali samog Moralesa.
[adsenseyu1]
Prvi predsednik iz redova autohtonih naroda u Latinskoj Americi je učinio puno za zemlju, koja još uvek nije ekonomska sila, ali se izvlači iz siromaštva. BDP je konstantno rastao, broj ljudi koji žive u siromaštvu je iz godine u godinu bio sve manji, vredne nacionalne kompanije i resursi su reprivatizovani i u vlasništvu su Bolivije, a dugovi i saradnja sa Međunarodnim monetarnim fondom su svedeni na minimum. Zapravo, Moralesove vlade su vratile stare dugove i od 2006. više nije bilo zaduživanja kod MMF-a-
Šta je Morales propustio da uradi?
Prvo, nije kao Ugo Čavez stvorio mogućnost da se blokira rad nacionalne skupštine, iako je to u ovom trenutku manje važno. Međutim, ovakav organ je nužan za sigurnost u budućnosti, posebno pri pokušajima institucionalnih državnih udara koji su savršeno sprovedeni prvo u Paragvaju, a kasnije u Brazilu. Venecuela je sa institucijom Nacionalne ustavne skupštine blokirala rad parlamenta i po ustavu i zakonu zemlje sprečila institucionalni državni udar.
Drugo, još važnije, Evo Morales je zanemario vojsku. Nije kao Ugo Čavez sproveo čistku u vojsci, a dozvolio je vojnu saradnju oružanih snaga Bolivije sa Pentagonom. Iako je zabranio rad nekim američkim vladinim agencijama u Boliviji, ostavio je slobodu delovanja nevladinim udruženjima čiji su čelnici redovno posećivali SAD, Vašington i Majami, gde se uglavnom nalaze centri za destabilizaciju Latinske Amerike. To je neoprostiva greška.
Portal Gray Zone je, uz hrpu fotografija i dokaza, objavio članak kojim dokazuje kako su za vreme vladavine Moralesa visoki oficiri prolazili obuku u Sjedinjenim Državama i programe koje je FBI organizovao za zemlje Latinske Amerike, navodno za borbu protiv trgovine drogom i pod sličnim izgovorima.
Za ne poverovati je da je načelnik Glavnog štaba vojske Bolivije, general Vilijams Kaliman, isti onaj koji je „sugerisao“ Moralesu da da ostavku i pobegne iz zemlje, bio vojni ataše u Vašingtonu i prošao je obuku u vojnoj školi „School of the Americas“ u „Fort Benningu“ u američkoj saveznoj državi Džordžija, koju su pohađali ranije svi oficiri latinoameričkih vojnih hunti, kasnije vojno osoblje odano Vašingtonu. Kako je takva osoba mogla da vodi vojsku Bolivije, to je neobjašnjivo.
Osim generala Kalimana, još šest najviših urotnika u bolivijskoj vojsci takođe ima „pedigre“ sa obuke u „Fort Benningu“ , koju su prošli pre nego što je Morales prvi put osvojio vlast.
U Boliviji je uloga vojnih i policijskih funkcionera, koje su obučavali SAD, bila presudna u prisilnoj ostavci Moralesa i njegovih najbližih saradnika. Morales je dozvolio da američke vladine agencije poput USAID-a dugi niz godina otvoreno finansiraju protivladine grupe u zemlji. Način na koji su američke obaveštajne službe koristile sigurnosne snage kao trojanskog konja u Boliviji nije dobro pojašnjen, što znači da su zakazale tajne službe Bolivije, koje su morale da znaju sve o svakome, ko radi na potkopavanju vlade i stabilnosti zemlje. Naravno, Moralesov prisilni odlazak je potvrda toga koliko je to bio presudan faktor.
Naknadnom istragom nezavisnih novinara utvrđeno je da zavera i prevrat nisu mogli da uspeju bez oduševljenog odobrenja vojnih i policijskih komandanata zemlje, a na njihov pristanak su snažno uticale SAD, gde su školovani upravo za ove zadatke.
Zanemarena vojska
Ovde dolazimo do ključne stavke. Morales je zanemario vojsku. Pre svega u kadrovskom smislu i time što je dopustio saradnju vojske sa Pentagonom, ali i zato što je zemlju ostavio nenaoružanu. Istu grešku su napravili Gadafi i Sadam Husein, koji su skončali likvidirani kao ulični razbojnici zato što su „zaboravili“ da modernizuju vojsku.
Uz Iran, koji je priča za sebe, Venecuela i Alžir su dva najbolja primera zemalja koje se niko ne usudi da napadne zato što imaju modernu i dobro naoružanu vojsku i vojni vrh odan političkom rukovodstvu zemlje. Podsetimo da je i Alžir bio na listi zemalja za svrgavanje diktatora u „Arapskom proleću“, ali je dugogodišnji bivši predsednik Abdelaziz Buteflika od Rusije kupio sve što se nudilo u smislu sistema protivvazdušne odbrane, tenkove, helikoptere, borbene avione i ostala oružja, baš kao svojevremeno i Ugo Čavez. Šta se dogodilo u Alžiru 2011. godine? Ništa.
Protesti su trajali nekoliko dana ili nedelja, a onda je predsednik Buteflika nazvao Pariz i rekao Sarkoziju „kako bi zbog prijateljskih odnosa dve zemlje bilo bolje da se Pariz ne upliće u unutrašnje poslove Alžira“. Nakon toga su sve destabilizujuće operacije obustavljene.
U Venecueli su, u aprilu ove godine, Džon Bolton, Luis Almagro i Huan Gvaido pokušali da sprovedu vojni udar, ali se prevratu pridružio jedan pukovnik, nekoliko nižih oficira i par stotina vojnika iz nekoliko kasarni. Mizeran broj vojnika, bez ijednog generala, nedovoljno da se napravi bilo šta.
Osim toga, vojska Venecuele kao i vojska Alžira ima ruske sisteme S-300PMU2, tenkove, avione, oklopna vozila, brodove, višecevne raketne bacače i sve što je potrebno za odbranu zemlje da, nakon odbijanja iz Brazila i Kolumbije, koji su poručili da neće učestvovati u agresiji, niti će dozvoliti da bilo koja druga sila s njihove teritorije izvrši invaziju na Venecuelu, nikome nije palo na pamet da pokrene vojnu kampanju protiv Madura i njegove vlade.
Evo Morales ni to nije uradio i vojska zemlje bi se mogla nazvati silom koja se može suprotstaviti manjim gerilskim grupama, ali nikako američkoj intervenciji.
To što je Bolivija siromašna, nije nikakav izgovor, jer se sa Rusima i Kinom uvek može dogovoriti o načinu isplate modernih sistema naoružanja, jer je Moskvi i Pekingu u interesu da zemlju vodi vlada koja će se suprotstavljati američkom uticaju na kontinentu. Naknadno se pitati zašto Rusija i Kina nisu intervenisale je besmisleno? Na kraju krajeva, zašto bi intervenisale? Rusi i Kinezi ne vide sebe u ulozi „heroja osvetnika“ koji će spašavati zemlje koje se same nisu potrudile da obezbede nužno za vlastitu odbranu.
Nenaoružani narod će uvek biti poražen
Republika Španija je verovala u parlamentarnu demokratiju, ali je Franko uspostavio svoju diktaturu. Salvador Aljede je verovao u parlamentarnu demokratiju, ali ga je Pinoče likvidirao i zavladao zemljom. Evo Morales je verovao u parlamentarnu demokratiju, a državni udar ga je prisilio da napusti vlast. Ovo su samo neki primeri u istoriji koji sugerišu da, ako idete u bitku sa vukovima, ne možete biti jagnje.
Kao ni prethodna iskustva, ni Moralesovo nije bez nedostataka, ali je bilo obećavajuće. U poslednjem razdoblju nijedna latinoamerička vlada nije postigla tako visok rast, pravednu preraspodelu bogatstva i neverovatan pad siromaštva.
[adsenseyu1]
Bolivija je, nakon Kube i Venecuele, latinoamerička zemlja sa najmanjim procentom nepismenih. Ali je upravo ovaj društveni napredak, zasnovan na nacionalizaciji gasnih kompanija, odredio sudbinu Eva Moralesa i skandalozni beg autohtonog predsednika koji je radio za siromašne.
Žedna osvete, bolivijska kompradorska elita, koja se obogatila ze vreme vojne hunte i neoliberalnih vlada ’90-ih, uspela je da okonča progresivni eksperiment koji su podržale narodne mase.
Ovaj trijumf reakcionarnih snaga postavlja jeziva pitanja. Kako legalna vlada zemlje može nekažnjeno da trpi paljenje kuća vlastitih ministara? Kako je izabrani predsednik ove suverene države morao da pobegne iz zemlje, vidljivo u opasnosti? Nažalost, odgovor je očigledan i ponižavanje legitimne vlasti od strane bandi je bilo moguće samo zato što je bila nenaoružana.
Čelnici vojske i policije, adekvatno obučeni u „Fort Benningu“ u Sjedinjenim Državama, izdali su predsednika, koordinirajući državni udar sa senatorima male krajnje desničarske stranke koja je na sastanku bez kvoruma jednu od svojih zastupnica proglasila predsednicom, noseći sa sobom Bibliju od deset kilograma. To je bio užasan prizor i za svakog iskrenog hrišćanina.
Legitimni predsednik Evo Morales preferirao je izgnanstvo umesto krvoprolića i taj izbor možda treba poštovati, ali ne i popuštanja i kompromise na koje je pristajao tokom tri protekla mandata.
Razlika sa Venecuelom je iznenađujuća. Isti scenario je isproban u Karakasu i neslavno je propao.
Uprkos ekonomskoj krizi u zemlji, vojska Venecuele se odupirala neviđenim pretnjama i pokušajima podmićivanja iz Vašingtona. Vernost vojnog aparata Karakasu je dokaz da će se u toj zemlji oficiri i vojnici suprotstaviti imperijalističkim ciljevima. Ali to nije slučajnost.
[adsenseyu4]
Iskusni vojnik Čavez je učinio sve što je mogao kako bi okupio vojsku, a Madura je naučio lekciju. Anti-imperijalistički patriotizam je ideološki temelj Bolivarske revolucije.
Takva oružana sila, poučena naprednim vrednostima, štiti zemlju i podržavaju je narodna policija, nešto po uzoru na Basij snage u Iranu. To je razlog zbog kog je Vašington pokušao da sprovede atentat na Madura, a posle da svrgne krvavim vojnim udarom.
Makijaveli kaže da se za postizanje ciljeva u politici mora biti i “lav i lisica”, koristeći snagu i lukavost, zavisno od okolnosti. Ali i za upotrebu sile postoje okolnosti. Koliko god bila pozitivna za većinu stanovništva, miroljubiva i suverenistička politika nije uvek pohvalna.
Načini za sprečavanje štete treba da budu jasno definisani i datirani, a na ključna mesta u bezbednosnom i obaveštajnom aparatu treba da budu imenovani provereni ljudi.
U stvarnim uslovima političke borbe, ono što određuje konačni rezultat nisu poštene namere, već ravnoteža snaga.
Suočene sa lokalnom kompradorskom elitom i imperijalističkom koalicijom, Moralesove pristalice nemaju drugog izbora osim oružja. Morali su da ga uzmu, jer bi, s obzirom na nisku sklonost protivnika junačkom samoubistvu, bili u prednosti.
Za sprovođenje ovog odvraćajućeg efekta, bilo je dovoljno nekoliko hiljada dobro naoružanih dobrovoljaca, koji su spremni da brane demokratiju po svaku cenu. Nema sumnje da je odsutnost ovakvih ideja nuspojava strasti savremene „levice“ prema izborima, ali čini se da su zaboravili Maovu izreku da “vlast dolazi iz cevi pušaka”.
Naivnost pred okrutnošću retko dovodi do uspeha, a jednostrano razoružanje je oblik samoubistva. Neki će reći da odbijaju nasilje, ali ovaj plemeniti stav ima nedostatak, jer znatno smanjuje životni vek.
Bolje je odustati od “moralne vizije sveta” i suočiti se sa stvarnošću, kako je rekao Hegel. Pacifizam retko odvraća besne zveri, a nema besnije zveri od ljudske, oligarhije kojoj je uzdrmana njena materijalna baza, oslabljene strahom i spremne da sruše sve kako se ne bi suočile sa sudom istorije.
Bez oružja, narod će uvek biti poražen. Nije slučajno da su jedini revolucionarni eksperimenti koji su doveli do efikasne transformacije društva politički proces pratili vojnim. Uvek možemo da razgovaramo o prirodi i granicama te transformacije.
Ali ako je francuska revolucija mobilizovala svoje vojnike, Tusen Luvertir, koji je predvodio prvu uspešnu pobunu crnih robova u kolonijama, bio je najpre general revolucije. Ruska revolucija je stvorila Crvenu armiju, koja je prvo porazila „bjelaše“, kontrarevolucionarnu silu koju je pomagalo četrnaest imperijalističkih nacija, a potom, nakon titanske bitke, najbolje nacističke legije i umarširala u Berlin.
Vijetnam je pobedio američku ratnu mašineriju, a Kuba svoj opstanak duguje pobedi nad imperijalizmom 1961. u Zalivu svinja. Sve to je bilo moguće zato što se stalno vagalo istorijsko iskustvo: oružje ili poraz.
Kad bismo samo mogli bez oružja, naravno, to bi bilo idealno. Ali, ostavlja li protivnik ikakav izbor? Pitajte Asada i njegov narod. Oni u Vašingtonu koji podrivaju ekonomije zemalja u razvoju koje žele da se oslobode zapadne hegemonije, namećući embarga, finansirajući bande, manipulišući marionetama i koji uvoze haos i teror, ne dopuštaju nikakav izbor osim oružanog otpora.
Da se Kuba nije beskompromisno branila i da Kastro nije u korenu sasekao sve što je CIA pokušavala na ostrvu, da li bi ta zemlja danas bila slobodna i imala najbolji zdravstveni i obrazovni sistem u Latinskoj Americi? Neki će ovde početi da nabrajaju šta sve Kubanci nemaju. Tačno, nemaju mnogo toga, ali su, nekim čudom, po indeksu sreće na samom vrhu u svetu. Možda zato što u njihove parametre sreće model iPhonea ili najnovije marke automobila ne znače ništa?
U stvarnosti, put koji su izabrale progresivne i nacionalno osveštene stranke je častan, ali se sukobljava s protivrečjima formalne demokratije. Naivno je verovati da će se društvo transformisati postizanjem parlamentarne većine. Budući da živimo u objektivnim uslovima postkapitalističkog društva, nijedna stranka nije večna i nijedna nije imuna na izdaju.
Poznato je da elite kontrolišu ekonomiju i medije, ali se iz nekog razloga misli da će se ljudi uveriti da se pridruže naprednim snagama. To je problem i u Venecueli, gde su svi glavni mediji ostali u privatnim rukama. Srećom, Čavez je sproveo gore spomenute reforme, koje su neutralizovale propagandu.
Činjenica je da se treba fokusirati na predanost militanata, koji će smanjiti uticaj elita koje imaju medije i korumpiraju čitave sektore društva. Ali možemo li imenovati ijedno mesto gde se ovaj scenario ikada dogodio? Ovaj pristup se naivno temelji u verovanju u objektivnost demokratskih pravila igre. To je politička basna. Ništa drugo.
Da bi se potkopala moć inostranih centara moći, prvo se mora formirati odlučna manjina, zatim proširiti društvenu bazu formiranjem saveza, a zatim kovati gvožđe dok je vruće. Izborno takmičenje je jedno od oružja za osvajanje vlasti, ali nije jedino. Osim toga, postoje okolnosti gde naoružavanje narodnih masa nije sredstvo za osvajanje vlasti, već proces nužan za opstanak nacije i države kao celine.
Međutim, ove narodne oružane snage bi bile beskorisne ako se ne unište izvori otuđenja, a to su masovni mediji. Navodno, većina bolivijskih medija još uvek pripada elitama, baš kao u Venecueli. Ali, postavljanje pitanja vlasništva nad medijima se lako može rešiti.
Da bi se preokrenula ravnotežu snaga i osigurao uspeh društvene transformacije, ne može se izbeći oštro razračunavanje sa medijima, što je jednako važno kao sproođenje čistke u vojsci, policiji i obaveštajnim službama. Bez postizanja ove kritične tačke, neuspeh je siguran.
“Država je oklopljeni hegemon prisile”, rekao je Gramši, odnosno, dominantna ideologija koja se temelji na vojnoj sili i obrnuto. Ali to jednako važi i za narodnu državu, svaku državu koja svoje narode čuva od ropstva i pada pod uticaj jedinog svetskog hegemona, odnosno onoga što je od njega ostalo.
Zašto podržavamo Rusiju, Kinu, Iran, Siriju, Kubu, Venecuelu, čak i Severnu Koreju, iako tamo verovatno ne bi živeli? Zato što se divimo tim narodima i njihovoj upornosti u očuvanju nacionalnog suvereniteta.
Ali pogledajte sve te zemlje. Nijedna od njih nije „carstvo pacifizma“ i sve imaju jake armije ili saveznike, a veći deo ima i naoružane narodne policije. Država mora da ima cilj da transformiše društvo u korist širokih narodnih masa, a ne da služi strancima.
Nažalost, Evo Morales nijednu od ovih lekcija nije savladao. Možda i zbog prevelike vere u demokratiju, koja će doći sama po sebi i biće „kraj istorije“. „Kraja istorije“ međutim nema i to je to u suprotnosti sa temeljnim zakonima dijalektike, ali svrgnuti bolivijski predsednik ni to nije razumeo i trenutno je u sramotnom izgnanstvu, a zemlja tone u ponor iz kog će se teško izvući.
(logicno.com)
